Ritam

blagog alterusmerenja . No, da bi Reading bio dovoljno altemativan od ove godine ga sponzoriše firma Budweiser, proizvođač, kako reklama kaže, “altemativnog” piva Bud Light. Verovatno veliki novi zamah marketinškom osmišljavanju ovakvih događaja dao je Woodstock 94 - izgleda da se tu radiio o pokušaju rimejka celog događaja. “Novi, popravljeni” Woodstock bio je sjajna prilika da se publici ponudi osećaj instant istorije, navodni ukus događaja na kome mladi nisu mogii da budu, a stari su to propustili ili bi, sa naknadnom mudrošću, malo da se podsete, Kako je negde napisao T.G. - svako ima pravo na svoju nostalgiju. Bez festivala bi svakako bilo dosadno pratiti rok muziku. Retko koja oblast života nam pruža toliko prilika za simutltano zadovoljavanja raznih hedonističkih poriva - od šetnje po svežem vazduhu do valjanja u svežem blatu; od nalivanja osvežavajućim i omamljujućim napicima do gađanja izvođača ispražnjenom ambalažom istih; od šetnje nove frizure i gardarobe d0... uostalom, i sami znate šta biste sve radili u takvoj prilici. Neki od retkih ovdašnjih posetilaca ovogodišnjeg festivala u Readingu kunu se da nema ničeg uzbudljivijeg od zanesenog posmatranja Evana Danda na 10-metarskom ekranu dok vam niz grlo klize zalogaji "Bounty Ice Cream" čokoladice, aplaha letnja kišica kvasi kosu. Idila. Kod nas je bilo nekoliko manje više (ne)uspešnih pokušaja organizovanja koncertnih zbivanja na otvorenom. Neki od njih su imali ambicije da ispune kriterijume festivalskog karaktera, dok su se drugi sveli na već pomenuti princip "mi i naše predgrupe". Prvi zaista masovni skup domaćih "čupavaca" pod vedrim nebom spada u ovu drugu kategoriju. Bijelo Dugme, Leb i Sol, Tako i drugi okupili su kod Hajdučke česme 28. avgusta 1977. između 50 i 100 hiljada Ijudi (različite procene), obeleživši tako prednovotalasni vrhunac jugoslovenskog rocka 70-ih i verovatni vrhunac etno-hipi harizme "veselih Bosanaca". Na Marakani S.septembra 1978. "putujući zemljotres" ZdravkaČolićaposlaoje pravo u histeriju hiljade tinejdžerki, ali on se ne računa u ovu priču pošto su kao predjelo učestvovali samo Dado Topić i Lokice. Ovde je čisto da se pomene. Bregović i ekipa su još jednom bili u glavnoj ulozi septembra 1979. na Stadionu JNA. Ovaj put radilo se o pravom, grandiozno zamišljenom (ipak, jednodnevnom) festivalu čiji spisak izvođača kao daje pravljen i skrpljen po principu - ko je tu, nek' se penje na binu. Samo tako se može objasniti krajnje žanrovsko i generacijsko šarenilo izvođača, Paraf, Atomsko sklonište, Prljavo kazalište, Laboratorija, B.D. kao glavne zvezde i gomila drugih, spareni su u još neodređenoj atmosferi početka novotalasnog komešanja na domaćoj sceni. Stvari su postajale ozbiljnije: posle

Hajdučke česme najveću galamu protiv mladih "vandala" diglo je Gradsko zelenilo (zbog izgažene trave i polomljenog drveća), dok su posle Stadiona JNA novine brujale o, navodno, hiljadama kesa sa lepkom koje su ostale na poprištu. Međutim, ostaće zapisano da sva slava zbog organizovanja prvog generacijski defmisanog i višednevnog festivala ide Republičkoj i Gradskoj Konferenciji SSOJ (Bože, i to je nekad postojalo), čijom zaslugom se septembra 1981. tokom dva dana na tašmajdanskom stadionu okupila gotovo kompletna "Aktuelna beogradska rok scena" (ABRS). Skoro cela "Artistička radna akcija" plus dve trećine "Paket aranžmana" (Šarlo Akrobata izostao), plus još neki. Događaj je ostao upamćen po neobuzdanom nastupu pevača Radničke kontrole. Na beogradskom Hipodromu se na dvodnevnom festivalu iste godine razbaškario,slično kao na Stadionu JNA, vrlo raznovrstan sastav publike i grupa. U odsustvu Bijelog Dugmeta koje je te godine išlo na klupsku turneju, heavymetalci su došli na svoje pošto su glavne zvezde bili niko drugi do Iron Maiden, "čime je festival dobio internacionalni karakter". Strane zvezde, radijski prenos (Beograd 202), blato do kolena potpuni trijumf. Osim za one koji su bili tamo. Sredinom osamdesetih u Beogradu su dvaput održani koncerti za 25. maj (šta to beše?) na trgu Marksa i Engelsa (gde to beše?), ali zbivanje u strogom centru grada, čak i uz atraktivna imena (Đavoli, Dorian Gray, Disciplina Kičme, Kerber, Orgazam, Divlje Jagode, Film i drugi) i 50-ak hiljada prisutnih, nije moglo biti ništa više od zabavnog celonoćnog gluvarenja pred kraj školske godine. Od 1989. zloglasna Gitarijada u Zaječaru prerasla je u trodnevni vašar - sa sve leskovačkim roštiljem, koji je sam po sebi veći umetnički doživljaj - postavši na taj način rokerski pandan Dragačevskom saboru - koji je, takođe, sam po sebi čist kunst, camp i trash zajedno, a nesumnjivo i prvi srpski open-air festival. Mada, u Guči još niko od takmičara nije hapšen zbog posedovanja kanabisa. Takođe, sumnjiva jačina konkurencije u Zaječaru čini da pobeda orkestra Bobana Markovića ili Ekrema Mamutovića u Guči ima mnogo veću specifičnu težinu od lovorika za, recimo, Kaznu za uši. Cela ova priča nije, na kraju krajeva, trebalo da posluži kao nostalgični vremeplov, već podsetnik na činjenicu da je rock muzika, pre svega, nešto što se DOGAĐA i da festivali na otvorenom postoje upravo zbog toga da bi se u toj priči UČESTVOVALO. Ako ne učestvujete, ništa vam se neće ni dogoditi. Ako vam se ništa ne događa, gde ste uopšte bili? Počnite makar sa "Bounty Ice Cream" čokoladicom. Blato ionako dolazi samo po sebi.

Tomislav Grujić,

Dragan Ambrozić

19