Ritam

DVE SF STIGME

Moebius i Philip K.Dick Ovde će, zapravo, biti reči o svojevrsnoj iluziji. Ta iluzija, višeslojna i izazovna, činiće osnov naše priče u kojoj se, ovoga puta izuzetno, nalaze dva čoveka čija se dela nikada nisu preplela. Njihova imena, u svojim velikim opusima, sigumo predstavljaju blistav neonski potpis najmlađeg žanra. Pa ipak, naučna fantastika im je bila samo izgovor. Ono što su obojica videli kao svoje ishodište bilo je nešto što nikada nije moglo da se smesti pod granice. Zbog toga, dobrodošli u volšebni svet izvrnutog ogledala dva čarobjaka... DIVLcJI ZAPAD I RAZUZDAHI KOSMOS Kada je izbacio prva tomove sage o Poručniku Bluberiju, francuski crtač Jean Giraud, uz svog belgijskog komšiju Hermanna Huppena, postao je vodeća evropska strip zvezda. Übrzo, uz još nekoliko likova uglavnom smeštenih na američko tle, njegova afirmacija dobila je potpuni okvir. Međutim, od 1974. ogodine, najpre gotovo stidljivo, a potom sve više u vidu zasebnih izdanja, počeo je da se pojavljuje strip potpisan pseudonimom MOEBIUS. Publika je odmah prepoznala Giraudovu ruku, ali bilo je to nešto sasvim novo. Toliko novo da se SF strip übrzo počeo deliti na onaj pre i onaj posle Moebiusa. Razbijajući sve što je crtež stripa morao da ispoštuje, Moebius je hrabro, gotovo ludačkom hirurgijom razbacao većinu arhetipova po svojim fantazmagoričnim tablama, uveo nove i

Dušan Ristić uspostavlja neslućene veze između najrazličitijih likova pop kulture

počeo da se igra sa njihovim pozicijama. Parada mikro i makro planova i efektno naglašenih, gotovo kinematografskih rakursa pričali su jednu do tada neviđenu priču, osveženu sa pregršt novih detalja koji će übrzo postati trend, prava epigonska meka koja i danas predstavlja veliki uzor. Međutim, iako vladar tehnički novog postmodernističkog stripa, Moebius ne bi mogao da prevaziđe ogoljeni larpurlatizam (tu najpodliju i najčešću strip-zamku) da njegova dramaturgija ne predstavlja plod briljantne mašte, na kojoj bi mogao da mu pozavidi svaki pisac, i to ne samo onaj žanrovski. Takva celina, kao što se zna, endemski je retka u čitavoj tradiciji stripa. Kako u minijaturama, tako i u svojim većim storijama (kakva je ona o Johnu Difoolu, na primer) Moebius ostaje na nivou paranoidne vinjete koja se može izobličiti, promeniti ili potpuno nestati već posle prve sledeće “sličice”. Moebius, zapravo, nikada i nije stvorio junaka u pravom, kultnom smislu te reči. Njegov junakje iluzionistička travestija jedne “realnosti” koja se toliko puta menja da njen trag, praktično, postaje jedini prosede priče. Brutalno prelazeći iz briljantnih kolorističkih rešenja u geg i karikaturu i nazad, übijajući i ponovo oživljavajući svoje likove, stavivši im u zavet što besmisleniju sudbinu raznolikih zabranjenih mogućnosti, koketirajući sa epom, erotikom i geometrijom,

Moebius je crtežom i pričom otelvio čudesnu snagu svoje imaginacije. Cini se, na kraju, kao da je рге Moebiusa i zamišljeni kosmos imao svoje zakonitosti. Ali, možda je on samo iluzija? TECITE SUZE MOJE, REČE AUDROID Mnogo je napisano o Philipu Dicku, njegovom originalnom opusu i svežini njegovih dela koja decenijama već ne gube intenzitet svoje nadrealne formule. Na početku većine njegovih proza susrećemo se sa benignom, gotovo kič svakodnevnicom “malih Ijudi” koje Dick po pravilu uzima za svoje junake. ČehovIjevski precizno opisani, njihovi “mali životi” odjednom prelaze u nenadani košmar, Početak tog twista je početak prave Dickove estetike, te ingeniozne fatamorgane bez pandana. Ponekad je to svest polumrtvih, ponekad pilula halucinogene druge, ili razmišljanje androida kome se baterija polako prazni a koji ni sam ne zna da nije živa stvar, pa čak i hipnotički ili religijski trans. Kao pisac sumomog pogleda na svet (proistekao iz sumome “realnosti” njegovog detinjstsva), Dick svoje nemoćne junake stavlja u bezuspešne patpozicije u kojima se ne snalaze i nestaju vrteći se u košmarnom preplitanjp realnog i fiktivnog, jave i sna, metafore i surovih opisa. Iščašena realnost, kao jedina altemativa gubitniku, za Dicka je konačna stvamost jednog izgubljenog sveta. Nije teško odgonetnuti idejni hardver: Philip K. Dickjeu naučnoj fantastici, kao za njega najneutralnijoj okolini, pronašao svoj “Zamak”. Da je Kafka bio Amerikanac i da se rodio sto godina kasnije... Pa ipak, crnilo Dickovog senzibiliteta nije ugrozilo veličanstsveni umnjak ezoterične mašte koju je ovaj malo neobičniji čarobnjak imao. lako su posle njegove smrti svi požurili da mu odaju što hvalospevnije nekrologe, činjenica je da je za života bio usamljeni jahač svog iluzionizma, kroz žanr koji nikada neće dobiti akademski pečat. Čak i njegove kolege, čini se, bili su nedovoljno spremni da ga prihvate. To je ono što ga je i odvajalo od njih: on je otišao dalje. Ponekad nepotrebno zapetljavajući radnju nauštrb

64