Ritam

Superfly su mnogo bolje i preciznije šifre od bilo kog slavnog ili značajnog imena koje ćemo pomenuti. Sve je, naravno, opet krenulo od Sidneyja Poitiera, odnosno od njegovog instinkta da detektiv Tibbs (čedo mašte velikog scenariste Stirjinga Silliphanta koji je sa njim stekao jedinog “Oscara”) nije rekao sve što ima u Jewisonovom prvencu, pa su otud realizpvana i dva već pominjana uspela nastavka Gordona Douglasa i Dona Medforda. Za Tibbsom u bioskope su stigli i Gravedigger Jones i Coffm Ed, junaci odličnih kriminalističkih romana pisoa Chestera Himesa o crnim pohcajcima iz Harlema. Prvi tilm “Cotton Comes to Harlem” (1970) u režiji Ossiea Davisa, viđen pre desetak godina i na domaćoj TV, ima izvanrednu atmosferu i duhovitu priču, pa nije ni čudo da su Godfrey Cambridge i Raymond St. Jacpues ponovili iste uloge dve sezone kasnije u nešto slabijem ostvarenju Marka Warrena “Come Back, Charleston Blue”. Najvažniji lik epohe rođen je 1971. godine, ime muje John Shaft, zanimanje - privatni detektiv, a na film je stigao pravo iz literature Ernesta Tidymana. “Shaft (1971), “Shaft’s Big Score" (1972) i “Shaft in Africa” (1973) su akciona dela od klase, prva dva je režirao Gordon Parks, treći belac John Guillermin, a naslovna uloga je bila stalni posao izvanrednog Richarda Roundtreeja, Shaft je, kao uostalom i Tibbs, doživeo i uspelu TV seriju, dok od pikanterija vezanih uz ovaj lik vredi svakako pomenuti i činjenicu da je treći deo napisao neizbežni Silliphant, da se u njcmu Roundtree svojski obara sa oskudno odevenom Nedom Arnerić (naš BLAXPLOITATION doprinos!), kao i da je fantastičan soundtrack filmova potpisao Isaac Hayes (naravno - “Oscar”), Upravo tako, preko filmske muzike - Tibbs i Quincy Jones, Gravedigger i Donny Hathaway - stižemo i do, po svemu sudeći, najoriginalnijeg i najdalckosežnijcg hcroja epohe : preprodavca droge iz Harlema poznatog kao Supcrfly. Istoimeni film je 1972. godine rcžirao Gordon Parks Jr. (sin) uz senzacionalan skor Curtisa Mayfielda i mladu glumačku ekipu predvođenu Ronom O’Nealom. Napadan kako zbog preterano modeme moralne ambivalentnosti, tako i zbog sumnji da veliča konzumiranje droga i trgovinu njima, ovaj otkačeni i nesumnjivo subverzivni film je ipak zabeležio dva nastavka - “Superfly T.N.T.” (1973) i “The Return of Superfly (1990), prvi u režiji protagoniste i drtigi, nepotre-

ban Siga Shorea (ali sa antologijskim Mayfieldovim ukrštanjem starog sountracka i savremenog rapa). Izvornim crnim serijalima treba, na kraju, dodati i onovremene pokušaje da se iz iste vizure obnove i neki beli horror mitovi, pri čemu je “Blacula” (1972) Williama Craina sa Williamom Marshallom u naslovnoj roli fabulativno standardniji i kvalitetniji, dok se za filrn “Blackenstein (1973) Williama A. Levyja i njegovu pripovest o crnom, hendikepiranom, vijetnamskom veteranu i modernom doktoru Frankensteinu može jedino reći da je totalno sumanut (ovo opredeljenje je kasnije meandriralo u solidan doprinos crnih stvaraiaca na profil opskurne i atraktivne žanrovske produkcije Troma, ali to je većjedna sasvim posebna priča). Sem toga, BLAXPLOITATION euforiju maestralno je iskoristio na samom početku vlastite karijcre i genijalni Larry Cohen načinivši dva perfektna i vrlo krvoločna gangsterska filma sa Fredom Wiliiamsonom - “Black Caesar” (1973) i “Hell Up in Harlem” (1973). Art Go Uprkos zapaženom fraansijskom učinku i direktnom i posrednom uticaju koji su ovi serijali imali na publiku širom Amerike i sveta bez obzira na njenu boju kože, veru i nacionalnu pripadnost, današnja generacija cmih filmadžija i upućeni kritičari donekle opravdano smatraju da su neka druga dela koja se takođe übrajaju u BLAXPLOITATION FILMOVE mnogo legitimniji i dostojniji nastavljači zanemarenog opusa Oscara Micheauxa, ali i da se upravo njima još lakše može odbraniti umetnički kredibilitet kompletnog fcnomena, kao i da u tom - kako ga ne baš preterano spretno nazvasmo - inspiratorskom krilu valja tragati za većim delom moći savremenog CRNAČKOG FILMA. Paradoksalno je da priča i ovde uglavnom krcće od reditclja koje smo već upoznali, i da su na primer - Gordon Parks (otac) i Ossie Davis ponovo autori o kojima će biti reč. Krenimo, ipak, od početka na kom odvažno stojo dva debitantska i, van svake sumnje, pionirska rada : “The Story of a Three Day Pass” (1967) Melvina Van Peeblesa i “The Learning Tree” Gordona Parksa. Mlađi od većine onda aktivnih kolega, onemogućen da se probije u Hollyvvoodu, Van Peeblcs je desetak godina tragao za umetničkom srećom u Francuskoj i tamo je snimio svoj neobičan,

New Jack City (Mahio Van Peebles + Ice T)

55