Ritam

niskobudžetski, apsolutno evropeiziran prvenac o kratkoj Ijubavnoj aferi između američkog vojnika i lokalne devojke. Kao dugogodišnji fotograf magazina “Life”, Parks je u svom debiju iskazao visok stepen socijalne svesti i gledalištu ponudio prilično statičan i vizuelno atraktivan esej o vlastitom turobnom odrastanju u Kansasu 20-tih. Oba dela su doživela afirmativan kritičarski prijem i konačno otškrinula vrata velikih studija cmim autorima. Van Peebles je, iskoristivši povoljan sklop događaja, kao - po svemu sudeći - najtalentovaniji, u dva naredna ostvarenja udario temelje modernom CRNACKOM FILMU, ostavši do dan danas najčešće pominjani autor epohe. Izbegavajući žanrovske klišee, on je prvo sa duhovitom komedijom o belom trgovačkom putniku koji se jednog jutra budi kao cmac i shvata da mu se život pretvara u pakao (“Watermelon Man”, 1970) efektno preokrenuo uvrežene rasne stereotipe, da bi sa remek-delom “Sweet Sweetback’s Baadasssss Song” (1971) - za koje je zadržao kompletna prava od ideje do produkcije - uleteo direktno u istoriju. Pun nasilja, bolan i u mnogo čemti neumeren, ovaj film slobodne narativne forme govori o cmom junaku koji sve vreme - bukvalno - beži od života kakav je bio primoran da vodi, tretira se kao prelomni artefakt BLAXPLOITATION ere, i sa zaradom od preko 10 miliona dolara uprkos momentalno zarađenom cenzorskom “X - sertifikatu” i nezavisnom produkcionom statusu, čak i više od dve decenije kasnije slovi kao jedno od najuticajnijih dela u svojoj vrsti. Očigledno nesposoban da se na bilo koji način prilagodi zahtevima kinematografske industrije, Van Peebles se nakon ovog ostvarenja povukao iz filma (njegov sin Mario je danas poznat glumac i reditelj - “New Jack City”, 1991), ali je seme koje je posadio evidentno pronašlo plodno tle u opusima njegovih savremenika i saboraca, a docnije i u još uverljivijoj kreativnoj ofanzivi galerije nastavljača. lako su Van Peeblesov odlazak i agresivna komercijalizacija prividno, na trenutak zaustavili umetnički razvitak BLAXPLOITATION FILMA, fenomen je u svojim poznim godinama uspeo da pronađe nove pravce, kombinujući pitkost akcionog filma sa angažovanim društvenim i ideološkim ambicijama njegovih najiskusnijih predstavnka. Tipičan primer ovakve strategije je delo “Gordon’s War” (1973) već pominjanog Ossiea Davisa, čoveka koji je intenzivnije i organizovanije od ostalih pokušao da iskoristi stečeno iskustvo i rani uspeh sa adaptacijom Himesove literature, pa je puno energije i vremena potrošio na osnivanje još uvek aktivne crne kompanije Third World Cinema Corporation, kao i na povezivanje crne američke kreativne energije i znanja sa afričkim kapitalom. Suočen sa gomilom problema, pa čak i sa nerazumevanjem sopstvene rase (on je na primer - koncipirao prestižnu filmsku biografiju Billie Holliday, ali mu ju je preotco Веггу Gordy Јг.), i Davis je u filmu “Gordon’s War” praktično

otpevao svoju rediteljsku labudovu pesmu, ali je ova pripovest o povratniku iz rata u Vijetnamu koji vodi privatni, eksplozivni rat sa preprodavcima droge i narko-mafijom začela čitav podžanr u okvirima standardne, bele produkcije. Novim pravcem krenuo je u isto vreme i Gordon Parks (njegov sin. potpisnik filma “Superfly”, poginuo je 1979. u avionskoi nesreći), kada je 1974. godine iskoračio iz geta CRNAČKOG FILMA smelo realizujući odličan beli, policijski krimić “The Supercops”. Uz njegovo ime vezan je, u određenom smislu, i zalazak samog fenomena, oličen u poslednjoj velikoj invenciji kojoj su pribegli cmi stvaraoci tragajući za vlastitim mestom u kinematografskora haosu. Uveren daje sa “The Supercops” defmitivno raskrstio sa produkcionim problemima bilo koje vrste i da je najzad došao do pozicije da sam odlučuje štabi radio i kakvi će rezultati tog rada biti, Parks je lagodno zaronio u vode muzičkog filma, željan da realizuje svoj autorski san - delo o životu legendamog cmog tmbadura Leadbellyja, San se, međutim, pretvorio u mom, paje “Leadbelly” (1975) - uprkos staloženoj impresivnosti i mitskoj energiji kojom zrači - upamćen samo kao testamentalni podvig jednog zaslužnog veterana. Muzika i slike Uhvaćen u raskoraku kontradiktornosti sistema koji je sam patentirao, ali i već prećutno spreman da u obnovljenoj trci za novcem žrtvuje ionako posustali angažman, Hollywood je sredinom 70-tih brzo izgubio interes za CRNAČKI FILM, uveren da se takva vrsta rasne ekskluzivnosti više ne isplati, da će svemoguća televizija neuporedivo lakše obaviti isti posao (vidi seriju “Roots” prema delu Alexa Haleyja), kao i da je mnogo jednostavnije konačno poverovati rezuitatima sa bioskopskih blagajni koji su od ranije upućivali па zaključak da tačna formula isplatlji vosti crnačkog prisustva u kinematografiji leži u “ukrštenom (crossover)” tretmanu. Naravno, “crossover” (crna tema i glumci s belim rediteljem, a docni-

DESET NAJGLEDANIJIH CRNAČKIH FILMOVA SVIH VREMENA

RITMOVA LISTA DESET NAJBOLJIH CRNAĆKIH FILMOVA SVIH VREMENA

56

naslov godina reditelj broj gledalaca Stir Crazy 1980 Sidney Poitier 37.700.000 Harlem Nights 1989 Eddie Murphy 14.200.000 Boomerang 1992 Reginald Hudlin 13.500.000 Eddie Murphy Raw 1987 Robert Townsend 12.800.000 Let's Do It Again 1975 Sidney Poitier 11.600.000 Bustin' Loose 1981 Oz Scott 11.500.000 Boyz N the Hood 1991 John Singleton 11.500.000 Sister Act 2: Back in the Habit 1993 Bill Duke 10.700.000 Sgt. Pepper's LHCB 1978 Michael Schultz 9.800.000 New Jack City 1991 Mario Van Peebles 9.700.000

naslov reditelj godina Boyz N the Hood John Singleton 1991 Shaft Gordon Parks 1971 Sweet Sweetback's Baadasssss Song Melvin Van Peebles 1971 Do the Right Thing Spike Lee 1989 Cooley High Michael Schultz 1975 Hollywood Shuffle ' Robert Townsend 1987 Cotton Comes to Harlem Ossie Davis 1970 Superfly Gordon Parks Јг. 1972 Sign o' the Times Prince 1987 Harlem Nights Eddie Murphy 1989