Ritam

је čak i mešana tematsko-karakterna potka) je nužno zahtevao novi idejni i žanrovski pristup, pa je kraj BLAXPLOIATION ere zapakovan u bezbrižno mho muzičkog filma, uz više ili manje dosledno poštovanje navedenog tretmana. Praktično iniciran 1972. godine ovaj podžanr je u samom startu doneo dva raskošna ostvarenja belih profesionalaca "Lady Sings the Blues” Sidneyja J. Furieja i “Sounder” Martina Ritta, nudeći senzacionalistički razvodnjenu biografiju besmitne Billie Holliday kroz promociju Diane Ross u zvezdu bioskopa u prvom, i romantizovan prikaz života crnih napoličara u 30-tim (koji mainstream kritika i danas smatra izvanrednim) obogaćen gomilom muzičkih numera iz soundtracka Taja Mahala u drugom slučaju. U produžetku ove struje bez sumnje treba pomenuti “Mahogany” (1975), jošjedan projekat pod šifrom Diana Ross u kom je opsesija Веггуја Gordyja (osnivač i vlasnik kompanije Motown) otišla toliko daleko daje sam zamenio originalnog reditelja Топуја Richardsona i stvorio nesnosno monotono i naivno delo, kao i “Part 2 : Sounder (1976) Williama A. Grahama, solidno ocenjeni nastavak Rittovog prehvaljenog rada. Gordyjeva ideja da Tamla Motown treba po svaku cenu da osvoji i bioskope savršeno se ukopila u “crossover” princip, dosegnuvši u narednim sezonama još nekolicinu - po pravilu - zaneraarljivih filmova kao što su bili “Alniost Summer” (1978) Maitina Davidsona, “Thank God, Ifs Friday” (1978) Roberta Klanea i “The Wiz” (1978) Sidneyja Lumeta, ili nešto bolji 'Scott Joplin : King of Ragtime” (1977) Јегетуја Paula Kagana, ili izvrsni ali - za ovaj tekst - pomalo apartni “The Bingo Long Travelling All-Stars and Motor Kings” (1976) Johna Badhama. Muzički film nas, najzad, dovodi i pred poslednju markantnu autorsku personu BLAXPLOITATION fenomena - reditelja Michaela Schultza, koji je kao najmlađi od svih crnih kolega bio istovremeno i prvi koji se relativno uspešno adaptirao na nova hollywoodska pravila igre. Njegov debitantski i verovatno najvredniji film “Cooley High” (1975), neka vrsta cinih, velegradskih “Američkih grafita”, potpomognut sjajnim soundtrackom iz 60-tih, odlično je prihvatila i crna i beia publika i kritika, što mu je omogućilo da u naredne tri sezone rcalizuje čak četiri valjano budžetirana ostvarenja. Naslovi °vih radova su bez sumnje najbliži uhu savremenih giedalaca, mada njihova prepoznatljivost uglavnom nijo i Sinonim kvaliteta. “Car Wash” (1976), simpatična crnačka komedija o dogodovštinama u jednoj losanđeloskoj perionici automobila, sa prijemčljivim funky-soul soundtrackom (setite se istoimenog hita grupe Rose Royce), je pokazala daje apstrak-

cija proizvedena podređivanjem naracije muzici odveć revolucionarna, ali i da rasno unifomme filmske storije više nemaju valjanu tržišnu prođu. Možda i zbog toga, Schultz je u sledećem ostvarenju “Which Way Is Up?” (1977) iskoračio u pripovedno jače postuliran matcrijal, privremeno zaboravio na muziku, i zajedno sa Richardom Ргуогот ustvari načinio remake poznatog filma Linae Wertmuller “Mimi Metalac”, donekle usvojivši čak i snažan naturalističko-socijalan naboj originala. Iste godine pojavio se i njegov sledeći film, ali je režija ostvarenja “Greased Lighting” faktički posao koji je preuzeo od Melvina Van Peeblesa koji se nije složio sa zahtevima producenata. Ovom prilikom reč je bila o biografskoj drami o Wedellu Scottu, prvom сшот automobilskom asu, a najvažnije karakteristike ovog korektno realizovanog dela su mešovita glumačka ekipa, slojevitije sagledavanje međurasnih odnosa i - povrh svega - pomicanje Richarda Ргуога prema ozbiljnijim ulogama. Poslednji u nizu je i apsolutno najgori, ali istovremeno i najskuplji, kao i najmuzičkiji od svih - “Sergeant Pepper’s Lonely Harts Club Band” (1978). Duhovno čedo producenta Roberta Stigwooda koji je iste sezone namlatio grdne pare sa neuporedivo kvalitetnijim mjuziklom “Grease”, ovaj film je bio Schultzova šansa da radi veliki beli projekat, pa otud i nema dileme zašto je u njega iišao. Sve drugo u vezi sa filmom “Sergeant Pepper’s...” je toliko ispod nivoa samog Schultza ili grupe The Beatles čiji je antologijski album u ovom delu sramno razdevičen, pa i ispod nivoa većeg dela publike koja ga je videla, da ga je najbolje automatski i zauvek zaboraviti. I kako se završilo Otprilike negde ovde stižemo i do kraja naše priče o prošlosti CRNAČKOG FILMA. Izakraja, jasno, slede najpre naizgled bezlične 80-te sa totalnom eksplozijom prve crne “crossover” zvezde Eddieja Мигрћуја koji je sve svoje prave hitove uradio pod belim rediteljima, sa potpunim trijumfom pomirljivih TV lica kao što su Bill Cosby i Arsenio Hall, ali i sa brzim sunovratom nekadašnjih vedeta Richarda Roundtreeja, Richarda Ргуога, pa čak i Sidneyja Poitiera, ili sa retkim uspešnim pokušajiraa povratka izvornim principima crne kinematografske eksploatacije - odlični “Action Jackson” (1988) Craiga R. Baxleyja sa novim herojem Carlom Weathersom. Zatinr, tu su i uporni producentski pokušaji da se ostvari profit na zloupotrebi elemenata autentične, ulične crne kulture (“Breakin’”, “Beat Street” i slične gluposti), i srećom - neuspela nastojanja kralja videa Michaela Jacksona da postane i bioskopski vladar (“Moonwalker”), ali i suludo zabavna potreba čoveka koji se do juče zvao Prince da u vlastiti “one-man-band” upakuje i kameru, raegafon i rediteljsku stolicu - šašavi “Underthe Cherry Moon” (1986), fantastični “Sign o’ the Times” (1987) i besmisleni “Graffiti Bridge" (1990) kao svojevrsni nastavak remek-dela “Purple Rain” (1984) koji je, avaj, režirao Albert Magnoli. Ono zaista bitno dešavalo se na drugoj strani, odnosno tamo negde gde je - kroz čitavu ovu deceniju - rap rušio barijere i, bez svesti o strategiji “crossovera”, übedljivo integrisao crni duh i belu publiku, i kroz milionske tiraže nosača zvuka sa najneverovatnijom porukama i sadržinom učinio - između ostalog - da jednostavno bukne nova generacija crnih sineasta, ali i da CRNAČKI FILM najzad okonča svoje dugo putovanje kući. Jer, u godinama kao što su 1986, i 1987. svetje prvi put čuo za reditelje koji se zovu Spike Lee i Robert Townsend, no to je već jedna potpuno drugačija priča sa nesumnjivp srećnim završetkom. Aleksandar D. Kostić

Malcom X

57