Ritam

POSETIOCI (Les Visiteuers) Francuska, 1993. Reditelj: Jean-Marie Poiret Igraju: Jean Reno, Jean-Marie Clavier Plemeniti vitez i njegov smrdljivi sluga greškom dvorskog alhemičara bivaju prebačeni iz Francuske XII veka u Francusku s kraja XX veka. gde se susreću sa tekovinama modernc civilizacije i sa svonm potomcima. čiji su društvem položaji potpuno obrnuti. U furioznom tempu film prati njihove pokušaje da se snađu u savremenom svetu i da se vrate u svoj, kao i pokušaje modeme sredine da shvati prirodu neočekivanih "posetilaca”. Manje ili više smešni gegovi se smenjuju sa manje ili više smisla i ukusa u ovoj komediji koja je, kako nas reklame obaveštavaju, u ioskope privukla sedamnaest miliona gledalaca u Francuskoj. Upravo ovaj podatak može da zbuni kada se zamislimo o ekstremno feudalnom sistemu vrcdnosti ovog filma, u којеш je plebs prost јег je takav, a aristokratija plemenita, smešna samo zato što se nalazi u sistemu koji se promenio. Nevoljaje u tome štp jejezik kojim nam se obraća film (mislim na filmski jezik) toliko plebejski i anarhičan da ga je teško shvatiti ozbiljno i razmatrati na bilo kom drugom nivou osim onom: da li je neki fazon uspeo ili nije? Poareova režija пе koristi elipsu, niti su psihološki motivi važni van komičkih tipova zadatih pre više stotina godina. Sluga se umiva na klozetskoj šolji. a gospodar se čudi što ga domaćmi ometaju u molitvi pre spavanja. "Posetioci" su film kod kojeg je svaka analiza dublja od njega samog. Ipak. zbog dostojanstva sjajnoga Žana Renoa kao viteza, ovaj film dobija * *

Boško Milin

SIRENE (SIRENS) Australija, 1994. Reditelj: John Duigan Igraju: Hugh Grant, Sem Neil, Tara Fitzgerald, Elle McPnerson Iz Australije, zemlje sa kraja sveta, bez velikih očekivanja, u svetsku distribuciju je ušao novi film John Duigana "Sirene", gde je za kratko vreme, na iznenađenja svih koji su učestvovali u njegovom stvaranju, postigao zapaženu gledanost i tako ponovo skrenuo pažnju na vrednosti koje postoje u ovoj pomalo marginalizovanoj kinematografiji. Ova moralistička priča, u kojoj nema

negativnih junaka, šarmantno i neprctenciozno pripoveda o australijskoj provinciji s početka veka, čiju dokolicu i lagani način življenja remeti sukob mladog engleskog pastora i nešto starijeg i iskusnijeg slobodoumnog siikara. Međutim, ova dva glavna muška lika čine samo okvir priče, dok joj puni značaj daju junakinje: pastorova žena, čije se skrivene strasti iznenadno bude i slikarevi modeli, ovovremenske sirene kojejoj pomažu da prepozna svoja osećanja. U želji da rekonstrouše i konzcrvira prolaznu lepotu jednog vremena, reditelj Duigan ne beži od poetičnog načina izražavanja, koji je, valja pomenuti, mnogo puta korišćen i ne retko zloupotrebljavan u filmskoj umetnosti, tako da u našem vremenu može da deluje prcvaziđeno. ipak, Duiganu uspeva čak i da scena u kojoj latica ruže lagano pada na lice usnule junakinje na izazove odbojnost. Odlična glumačka ekipa, koju čine Hugh Grant, Sem Neil i grupa vodećih svetskih manekenki najzasiužnijaje što su "Sirene" uspeie da velikom broju bioskopskih gledalaca ukažu na pravo značenje reči prijateljstvo, moral i tolerancija, pojmova koje sve češće koristimo, zaboravljajući njihovu suštinu. * * *

Milica Žebeljan

KOBNA VEZA (DAMAGE) Velika Britanija, 1992. Reditelj: Louis Maile Igraju: Јегегпу Irons, Juliete Binoche, Miranda Richardson Sve učestaliji skandali koji uznemiravaju britansku javnost, uglavnom prouzrokovani seksualnim izopačenjima poiitičkih krugova, bili su inspiracija prvo spisateljici Josephini Hart, a zatim - preko njenog romana - i reditelju Louisu Malleu za njegovo novo ostvarenje "Kobna veza". Ovaj film predstavlja nastavak trenda pravljenja erotskih drama koji je 1986. godine započeo Adrian Lyne, filmom "Nine 1/2 Weeks". Strast, zajednička tema filmova koji pripadaju pomenutom trendu intrigantna je kategorija i predstavlja izazov za reditelja, tako da joj se Lyne još jednora vratio ("Fatal Atraction"); Paul Verhoeven se пјогае još uspešnije bavio ("Basic Instinct"), a sada je pred nama i pokušaj Louisa Mailea. Priča "Kobne veze" nosi u sebi nešto od težine i tragičnosti antičkih mitova, naime, britanski

ministar uleće u strasnu Ijubavnu afera sa devojkom svoga sina. lako imazanimljivu priču, na dramatuškom nivou “Kobna veza"je slaba, jer scenarista David Наггу nudi pregršt pretpostavki, a gotovo nikakva objašnjenja junaka i njihovih posmpaka. Ministar, na primer, završi u krevem sa misterioznom devojkom posle dve proste rečenice koje razmene. Zbog svega pomenutog su reditelj i pogotovu glumci dobili težak zadatak da nijanse osećanja gotovo pantomimski pokazuju, a pubiici je ostavijeno jedtno da ih naslućuje. lako iskusan reditelj, Malle nije uspeo da na osnovu ovakvog scenarija napravi smislen film. Ni osvedočeno dobarglumac, kakavje Jeremv Irons, nije bio garancija za kvalitet "Kobnc veze", za šta pre svega krivicu snosi njegova nadasve neinspirativna partnerka Juliete Binoche, kojaje sve drugo, samo ne fatalna devojka zbog koje se đogode dve smrti. Ona, svojim zaleđenim i neprirodnim osmehom i neuverljivom glumom, jedino može da nas übedi kako bi bilo bolje da promeni profesiju. "Kobna veza" je film koji dokazuje da dobar reditelj i đobar glumac mogu da izgube bitku od lošeg scenariste i loše glumice. Dakte, 2:0 za tandem Harrv-Btnoche.

Milica Žebeijan

PROCES (ТНЕ TRIAL) Velika Britanija 1993. Reditelj: David Jones Igraju: Kyle MacLachlan, Anthony Hopkins, Jason Robards Dosadašnji razvoj filmskc umetnosti jusno pokazao da su najuspešnija prenošenja književmh dela na filmsko platno, izuzimajući drame, bila upravo ona u kojimaje korišćena "lakša" Uteratura, sa jasnom prićom, izdiferenciranim likovima i precizno razrađenim međusobnim odnosima junaka. Većina pokušaja filmovanja nekog umetnički vrednog i relevantnog dela svetske književne baštine, koja po pravilu imaju komplikovaniju strukturu, završila se neslavno, "Proces", Franca Kafke, jedan je od nezahvalnijih romana za takav posao, рге svega zbog svoje fragmentarne strukture u kojoj priča teče kroz epizode, a jedan junak ključan je samo za jednu od njih. Zatim, problera predstavljaju i likovi koji su u ovom rornanu fonkcionalizovani, lišeni svega što bi ih činilo psihološki, antropološki, pa i biološki verodostojnim i prirodnim. Hrabrost da se prvi uhvati u koštac sa "Procesom", skupio je holivudski "Odmetnik" Orson Welles 1962. godine. Englez David Jones je novi "reditelj junak" koji je došao na istu idcju. Dclikatan posao sažimanja i dramatizacije impozantnog Kafkinog romana, dopao je proslavljenom dramskom piscu Haroldu Pinteru, jednom od ključnih stvaralaca avangardnog pozorišta, Pinter je sa dobrim osećanjem za dramsko, dosledno se držcći romana, spretno uradio sve neophodne štrihove i odabrao zaista ključne epizode. Međutim, iz svog avangardnog pozorišnog iskustva, on je preuzeo dijalog tipičan za teatar apsurda, poznat iz njegovih drama "Bez pogovora" i "Soba", princip po kojem se gomila kratkih pitanja i odgovora vrti oko jedne tcme. Ovakav način pisanja

68