Ritam

dijaloga ne postoji kod Kafke, on je autentično Pinterov, koristan je jer doprinosi neophodnoj apsurdnosti same priče, ali u isto vreme i sasvim nepotrebno produžava film i usporava mu tempo. Reditelj David Jones, odabrao je da svoj film snimi u Pragu, iako u romanu ne postoji jasna prostorna, a ni vremenska odrednica, što se pokazalo kao dobra ideja, jer film poseduje mučnu, depresivnu atmosferu u kojoj je ovaj grad gođinaraa tavorio. Ona je naravno bitna za razumevanje priče i sve apsurdnosti položaja u kojem se našao Jozef K. Reditelj Jones je, pored toga, pažljivo birao i glumce. Kyle MacLachlan, jedan je od retkih glumaca mlađe generacije koji po svojoj fizičkoj konstituciji, ali i glumačkim kvalitetima, može da igra Jozefa K. Zanimljivo je i pomenuti da glumica koja igra gospođicu Birnstern likom neodoljivo podseća na Felis Bauer, Kafkinu verenicu i nesuđenu ženu, onakvu kakvu je poznajerao sa sačuvanih fotografija (književni kritičari tvrde da je baš ona i bila inspiracija Kafki za lik gospođice Birnstem). lako je ovaj film vrlo temeljno i pažljivo rađen, i bez obzira na to što je jasno da su njegovoj realizaciji i reditelj i s cenaristai glumci pristupili sa ogromnim strahopoštovanjem prema Kafkinom delu, on nema mnogo smisla. Zašto je tako najočiglednije pokazuje rečenica Alberta Camusa, koja pojašnjava Kafkin način pisanja - "Njegova rešenja, a možda i nedostatak rešenja, dopuštaju tumačenja koja se ne izriču jasno, već da bi izgledala zasnovana, zahtevaju da budu čitana ponovo i sa nove tačke gledišta". Jonesov rad ne daje nikakvo tumačenje, niti pomera tačku gledišta, već predstavlja puko preslikavanje. Zbog toga će njegov film, nažalost, biti značajan jedino kao pomoć lenjim gimnazijalcima, kojima je jednostavnije da odgledaju dva sata filma, nego da se potrude i da lepo pročitaju roman.

Milica Žebeijan

KIKA (Kika) Španija, 1993 Reditelj: Pedro Almodovar Igraju: Veronica Forque, Peter Coyote, Victoria Abril, Alex Casanovac, Rossy de Palma Rodonačelnik opskurnog, underground filmskog pokreta "Movida", najoriginalniji produkt postfrankističke ere španske umetnosti, kontroverzni Pedro Almodovar, preko noći je uspeo da se nametne oveštaloj evropskoj (ali i konzervativnoj prekookeanskoj) publici. Svojom sofisticiranom ironijom (kemp-estetikom) i originalnim tretiranjem marginalija modernog društva (travestija, psihopatološki seks i droga, religija) podignutim na opšte-vrednosni nivo, Almodovar je postao živi kult. Večita provokativnost pop-artističkog pristupa (idoli Vorhol, Lihtenštajn i Bunjuel), ključ njegove estetikc se, poslc "Žena na rubu nervnog sloma", "Veži me" i "Visokih potpetica", kroz poslednje ostvarenje "Kika" znatno deformiše. Usamljena "devojka" Kika (Veronika Forke), služi svojim muškarcima (mladić i njegov očuh) samo radi ostvarenja megalomanske voajerističko-medijske perverzije. U tom pravcu se sve, pa čak i akt njenog silovanja od strane poznatog manijaka, prosleđuje na morbidni TV Show

Andrcc "Caracortadc" (licc sa ožiljkoin) i prod nczajažljivu javnost. Ovaj (samu jcdan) sižejni sloj filma, odiše Almodovarovom ironijskom energijom, i tretira se u prepoznatljivom stilu, Ali izbor teme i nadređena kritika medija tuđi su, i vode autora u prostore koje je do sađa uspevao da izbegne. "Kika" zato preti da postane ozbiljna (ili makar konvencionalna) društvena polemika i delo sa tezom. A makar i minimalna intencija te vrste onemogućava Almodovaru njegovu specijalnost; marginalnost, ironijski odmak koji se može, a ne mora upisati, kao i ukupnu doslednost stila. Tako su se i autor i njegovi obožavaoci našli u procepu opšteg nesinhroniteta. Da li je oštrica "nestaška" svetske umetnosti (filmske i svake druge) naglo otupela zbog komercijalizacije fenomena, da li se radi o prelasku na rudimentarnu ironiju (sprdnju), ili se to Almodovar, ipak, još uvek podsmeva "onima koji se podsmevaju njegovim junacima"?! Sa surovim Špancem nikada se ne zna do kraja - možda je "Kika" samo nagoveštaj globalnog performasa u kojem se on, u najboljoj modernističkoj tradiciji, podsmeva upravo nama, vernoj publici, upisujući nas u istoriju filmske umetnosti onđa kada se tome najmanje nadamo?

Miomir Miša Petrovič

KAO VODA ZA ČOKOLADU (Como Agua Para Chocoiate) Meksiko, 1992. Reditelj: Alfonso Arau Igraju: Lumi Cavazos, Marco Leonardi, Regina Torne lako u vlastitoj prošlosti ima i jcdan autentičan blokbaster sa ovih prostora - slavnu "Prodavačicu Ijubičica", meksički film jc u minulc tri decenije bio više nego redak gost na balkanskim gudurama. Obeležen raskošnim atributima kao što su "najgledanije strano ostvarenje u Americi minule godine" ili "najbolje latinoameričko delo svih vremena", film "Kao voda za čokoladu" sa kojim - nadajmo se - tek počinjemo da otkrivamo vrednosti savremene meksičke kinematografije, kompletan je autorski rad čoveka koji se zove Alfonso Arau, i kog lokalni filmolfili odavno znaju kao jeđnog od impresivnih antagonista iz legendarne "Divlje horde" pokojnog Sema Pekinpoa.

Rad sa hdlivudskim velikanima je, naravno. Me ncgu dobra csnafska referenca, ah "Kao voda za čokoladu" je film koji je svesno uronjen u dijametralno različit mitološki i civilizacijski milje, delo koje svakim svojim delićem pripada drugoj kulturi i drugom kontinentu, ostvarenjekojeproživljavate u punom intenzitetu čak i ako se nikad niste ni očešali o fenomen anti-vesterna. Očigledan eksponent kinematografskog magijskog realizma, "Kao voda za čokoladu" je - u stvari - još jedan u nizu manje ili više uspelih pokušaja da se lepota i zavodljivost latinoameričke literature oživi na filmu, pokušaj koji deli sudbinu i greške svih svojih prethodnika i naslednika, dok kvaliteti - valja priznati - ipak pripadaju samo njeinu. Za razliku od, uslovno rečeno, žanrovskih kolega i sapatnika, Alfonso Arau je u ovaj posao ušao svestan okolnosti da je - s jedne strane transponovanje magijskog relizma na film započelo tek onda kada se ovaj uticajni prozni žanr toliko učvrstio i okoštao da se već pomalo izlizao, otrcao i iscrpao unutar sebe, dok je - na drugoj strani - uprkos učestalim nastojanjima sama poetika žanra ostala nerešiva enigma za većinu interpretatora, što je mana uslovljena događajnom prirodom medija prilično gluvog za emocije i suptilna duševna stanja. Upravo na tim saznanjima Arau je satkao film "Kao voda za čokoladu", rešen da on bude prvo sočna, tragikomična porodična hronika, a da se potom na tako solidnu narativnu konstrukciju dodaju elementi začudnosti i lirskog išćašenja, koji će do kraja žanrovski definisati samo delo. Junaci filma "Kao voda za čokoladu" su baš zbog toga - Ijudi ođ krvi i mesa, jedva malo neobičniji od nas samih, a ne uinetnički uzaludna, eterićna priviđenja i prikazanja. Njihove Ijubavi, patnje, mržnje, strahovi, radosti, suze, osmesi, rodenja i smrti - iz istih razloga - nemaju obol knjiške izveštačenosti i zadatosti, dok njihova karakterna i emotivna predimenzioniranost nije odraz autorove nemoći pred literarnim predloškom, već jednostavna posledica neke drugačije i sasvim autentične magije koju nazivamo bioskopskom. "Kao voda za čokoladu" nema raskoš sličnih zapadnih produkcija, ni glumačke zvezde uz koje bi Arau čitavu stvar lako okončao kao komercijalni zicer, ali ima kretivnu prpošnost i lepršavost na kojoj mu sigurno zavide, a i opravdanu samouverenost kakva obavezno prati samo originalna i dalckosežna umetnička rešenja. Jer, ako to nekome još nije jasno, ovo je mali film za veliko uživanje, dakle formula kojauvek pobeđuje. ** *

Aleksandar D. Kostić