Ritam

LETACI NA TOČKOVIMA (Airborne) SAD, 1993. Reditelj: Rob Bowman Igraju: Shane McDermott, Seth Green, Brittney Powell, Chris Conard, Edie McClure Osamdesete godine su period u kojem su se najviše snimale tinejdžerske komedije. Potpisnici tih filmova bili su reditelji različitih zanatskoumetnićkih profila i sposobnosti, npr. prosečni kakvi su Bob Clark i Howard Deutch, ili nikad do kraja potvrđeni veliki talenti kao Steve Rash i Greg Beeman, ili - najzad - pravi autori kao Stan Dragoti i Rob Reiner. I bez obzira na njihove prethodno navedene, čisto kritičarske kvalifikacije, pomenuti reditelji su unutar ovog veoma inspirativnog žanra, po nekom nepisanom pravilu, ostvarili svoja najbolja dela. Beogradska bioskopska publika iz tog vremena bila je svedok ovim dešavanjima u mračnoj sali bioskopa "Zvezda". Sada je sredina devedesetih i mi smo ponovo u bioskopu "Zvezđa". Reditelj Rob Bowman je ispred sebe imao solidnu podfogu za jednu pravu tinejdžersku komediju. Raznolikost narativnih pravaca; susret i sukob sa novom sredinom, prva Ijubav, dani provedeni u školi i dodatni novi ulićni sport "ski roll" (zamena za skejtbord) koji je celoj priči trebalo da donese atraktivno i dinamično ruho, kod ovog reditelja umesto da bude inspirativna odskočna daska postaje kamen spoticanja. Gotovo sve ove narativne pravce Bowman prikazuje i rešava na nivou montažnih sekvenci, dok ničim uzrokovani i za taj uzrast neprimereni psihološki problemi glavnogjunaka, kao i mnogobrojne -"na prvu loptu" smišljene - situacije bezrazložno dobijaju ogromnu minutažu. Završna, "katarzična" trka koja treba da reši dva problema glavnog junaka, Ijubavnu priču i njegovu integraciju u novu sredinu, neopravdano je dramatična i tvrda

umesto da bude izvor smešnih, veselih i opuštenih situacija. Autori navedeni na početku teksta ćesto su se u svojim tinejdžerskim filmovima oslanjali na rock'n'roll mitologiju; neki su kao Rob Reiner ("Stand by me") ili Steve Rash ("Can't buy me love") svojim filmovima čak i davali naslove po velikim hitovima popularne muzike. Nesrećni Rob Bowman je "oslonac" našao u neukusnom Fredu i njegovoj bljutavoj pesmi "I'm too sexy". Kakva muzika, takav i film... *

KLIFHENGER (Cliffhanger) SAD, 1993. Reditelj: Renny Harlin Igraju: Sylvester Stailone, John Lithgow, Michael Rooker, Janine Turner, Rex Linn Ovaj film je, pre svega, važan sa aspekta boljeg razumevanja trenutnog stanja u američkom filmu, odnosno Holivudu, i trenutne bioskopske situacije u Srbiji, odnosno Beogradu. U posleđnjih nekoliko godina u Holivudu dominiraju evropski autori (Paul Verhoeven, Wolfgang Petersen, Renny Harlin i sveži dobitant Jan de Bont - autor filma "Speed"), a ta dominacija se podjednako odnosi i na komercijalnu isplativost i na rediteljsku inventivnost. Svi pomenuti autori, sem Renny Harlina, sa sobom su iz Evrope poneli veće ili manje kofere u kojima se nalazilo evropsko kulturno nasleđe koje, u zavisnosti od vlastitih želja i sposobnosti, eksplicitno ili implicitno koriste u svojim fihnovima. To uliva svežu krv u pomalo posustalu izvorno američku kinematografiju, ujedno je i regenerišući. Za razliku od njih, Harlin ili nije imao kofer kada je odlazio iz svoje rodne Finske, ili nije znao šta u njega da stavi. On u Ameriku dolazi (slično doseljenicima s kraja prošlog i početka ovog veka) bez ičega, spretnan da upoznajući, prihvatajući i poštujući pravila igre koja donosi novi kontinent ostvari svoj identitct. Igra se u ovom slučaju zove američki film, Svoje učenje započinje bazičnim i najvažnijim delovima tradicije

američkog filma, tzv. B produkcijom, i filmskim serijalima ili nastavcima ("Prison", "Nightmare on ELM Street 4", "Die Harđ 2"). U svom, za sada, poslednjem i ujedno "najslobodnijem" filmu (nije ni B produkcija, a nije ni nastavak), Harlin demonstrira poetsku jasnoću tipičnu za dobrog učenika. To se najviše ogleda u narativnoj strukmri "Klifhengera" koja je jednostavna i čista, Ceo film se može predstaviti prostim opisom osnovne situacije, koja je u ovom slučaju svedena na "lov". Lov, potera i potraga osnovni su dramski motivi svakog pravog avanturističkog filma iz najbolje tradicije holivudske produkcije. Potraga za "Svetim gralom" ovde je zamenjena potragom za "Svetim novcera", što je kntički osvrt na pomahnitalu i neurotičnu američku svakodnevnicu, u kojoj lov na pare predstavlja šizofreno naličje američkog sna. Na taj način Hariin se predstavlja i kao anti-intelektualac, jer polazeći od jednostavnih stvari, koje uvek privlače publiku, u srt'ari ispituje vrlo složena značenja. O povezivanju fizičke akcije u koherentnost priče kako bi se dobilo dramsko jedinstvo, nc treba ni trošiti reči, jer već uvodna sekvenca neuspeiog spasavanja devojke, koja će vam sigurno osušiti ruke i usta, sama po sobi dovoljno govori. Stallone je ovim filmom na pravom putu da se spase od stupidnog junaštva tipa "Rambo" i "Roki", a John Lithgow je sigurno inaugurisan u ultiraativnog negativca devedesetih. Što se tiče beogradskog aspekta sa početka teksta, zahvaljujući "Klifhengeru" orvorena je, nadamo se, nova-stara stranica (bez repriznih naslova) najuglednijeg i najprestižnijeg bioskopa u Beogradu i Srbiji "20. Oktobra". ' * * * *

Goran Mijailović

ZLATNA JAJA (Huevos de oro) Španija 1993. Rediteij: Bigas Luna Igraju: Javier Bardon, Maria de Medetros, Maribel Verdu, Elisa Tovati Sticajem okolnosti, u vreme sveobuhvatne blokade, imali smo sreće da se upoznamo sa radovima najreprezentativnijih savremenih španskih reditelja, a vreme je svedok da su to autori koji pripadaju najvitalnijoj kinematografiji u Evropi. Tzv. "novi španski film" prezcntiran nam je ove sezone u rediteljskom trolistu Aimodovar - Luna - Trueba. Ove, prema njihovoj stilsko-tematskoj orijentaciji, različite reditelje ipak vezuje zajednički imenitelj - promiskuitet, I baš u tom muško-ženskom seksualnom tretmanu počinju sve nevolje sa Bigasom Lunom, Dok Almodovar i Trueba seks koriste u komediografske svrhe (stilski potpuno različito,

prvi u kemp maniru za izazivanje šoka, drugi u sentimentalno-nostalgičnom ključu), prilikom konstruisanja narativnog tona filma Luna seks koristi, ne hajući za pripovedačke odrednice, kao nešto što je samo sebi dovoljno. Na taj način dobijamo narativno potpuno nekoherentan, vulgaran i dosadan film. Tako jejednapristojna, aktuelna i sociološki interesantna priča o brzom uspehu novokomponovanog španskog bogataša (paralela se može povući sa našim "junacima" iz turbofolk miljea) i njegovom još bržem pađu pretvorena u nesuvislo orgijanje. Ovaj ffivolni film kojs pokazuje dosta (grudi i zadnjica), a ne otkriva ništa (čitavu veoma važnu, pa ako hoćete i sociološku pozadinu iz koje potiče radnja filma), treba vrlo brzo zaboraviti. Zato je ocena jedno jaje. i to mućak. *

Goran Mijailović

MOJA DEVOJČICA (Му girl) SAD, 1991. Reditelj : Howard Zieff Igraju: Dan Aykroyd, Jamie Lee Curtis, Anna Chlumskyu, Maxaulay Culkin Prejaka metafora vuče za sobom parodijski diskurs. Kada nije tako, onda se svaki simbol doslovno iščitava, a ponuđeni prosede shvata krajnje ozbiijno. To znači da su, ako je otac porodice grobar (Dan Aykroyd) u uslovno rečeno dečijeporodičnom filmu koji se bavi odrastanjem, svi odrasli mrtvi, te da svaka - infiltrirana ili ne emocija koja se među njima rađa biva unapred osuđena na smrt, Takođe, ako je majka mrtva, a na njeno mesto doiazi žena neobičnog zanimanja, kozmetičar leševa (Jamie Lee Curtis), onda je to siguran znak za veštački pokušaj oživijaVanja porodice. U tom je slučaju poruka filma povodom civilizaćijske maskiranosti umesto mrtvi su lepi, lepo je biti mrtav. Kretati se sa dvanaest godina (Anna Chlumsky Vada) svetom koji funkcioniše po logici odraslih, znači iz dana u dan upadati u zamke mrtvih. U

Goran Mijailović

70