Ritam

MOGU, ALI NEĆU...

Šta znači biti seksualno ispravan u devedesetim? Zašto je za sve kriv Morrissey i kakav je uticaj ženskih tampona na upliv feminističke teorije u гок muziku? „Ја sam u suštini biseksualac, ali nikada nisam probao seks sa muškarcem” Brett Anderson, Suede „Ја sam veći biseksuaiac od Bretta Andersona, aii kada dođe do najgoreg ništa ne može da nadomesti dobar par sisa” - Damon Albarn, Blur „Polovi su suviše lako definisani. Ljudi su tako rigidno zaključani u ove dve male kategorije. Ne znam nikoga ko je apsolutno, isključivo heteroseksualan. To ograničava Ijudske potencijale u mnogim oblastima. Mislim da bi trebalo da srušimo te ograde", Morrissey (jun 1984) „I don't have a love life, but l'm open to ideas", Morrissey (1984) Nema boijeg uvoda za tekst o seksualnoj ispravnosti u popularnoj kulturi devedesetih od phče o omotu i artvvorku novog albuma za Suede, „Dog Man Star". Naslovnu stranu ulepšava ispruženi akt usnuloga muškarca, koji spava na krevetu posie (ostavljeno nam je samo da naslućujemo) naporno provedene noći. Lepo, poetika muškog. U redu, s tlm nema nikakvih problema. Zbog čega bi lepi bili samo ženski aktovi? Međutim, kada se okrene strana, gle čuda, bista žene. Ali, kakva bista i kakve žene? Prljave, Ijigave, mlohave, sa grudima a la pečene paprike (žargon Zelenog venca), sa neuspelom operacijom poprsja koja je ostavila ogavne ožiljke? Neposredno do slike, tekst „Introducing the Band", uvodne pesme na „Dog Man Star” - I want the style of a woman, the kiss of a man". Mislite da ovo nije dovoljan povod za teohju o oportunističkom korišćenju seksualnosti u popularnoj kuituri? Probajmo ovako: Bitl seksualno ispravan (slobodna kovanica nastala od kombinacije reči political correctness i sexual) obuhvata neke od sledećih imperativa; ne izražavati javno (a ni privatno, jer privatno izgovorena reč popularnih ličnosti uvek пекако dospe do naslovnih strana) bilo kakav vid homofobije; što češće javno iskazivati AIDS osvešćenost; eventualno upiaćivati u fondove za borbu protiv opake & паораке bolesti i što je najpoželjnije i najcenjenije - što češće, kad god se ukaže prilika, spominjati najbolje prijatelje koji su homoseksualci. A kao konačni adut - spomenuti, pomalo uzgred, i neko lično (polu)homoseksualno iskustvo. Ova priča nije, naravno, nova - moramo se vratiti onima koji su sve ovo zakuvali Bowie, i najviše i najuticajnije za današnju generaciju - Morrissey, Pitanje koje se postavlja jeste - na koji način je seksualna ambivalentnost mnogo više od mačo imidža bila popaljiva za teenage mase i na koji način je to medijski i marketinški iskohšteno. Zanimljiva stvar je da su muškarci koji su potencirali svoju seksualnu ambivaientnost bili istovremeno i teenage (straight) sex simboli, odnosno, nikada nisu bili sex simboli gay publike. Na Morrisseyevu izjavu „I don't have a iove life... but l’m open to iđeas!" mnoga teenage srca su ustreptala jer je psihologija ovog stava sledeća: muškarac koji se javno deklariše kao seksualno neodređen - a) nije mačo,

neće da bije i fizički zlostavlja; b) sasvim izvesno je intelektualac, jer samo obrazovani Ijudi nisu homofobi i c) najbolja kombinacija - nije da on ne može, nego neće, tj. ja sam tu da mu objasnim nepoznate čari, Prosto savršeni čovek za devojku devedesetih! Dakle, od početnog tripa otvorenosti, radoznalosti i ekstravagancije, došli smo tamo kuda svi putevi vode - do devojačkog sex simbola. Sa svim tim ne bi bilo nikakvih problema da se čitav taj put ne čini pomalo neiskrenim, Ne tvrdeći kako su biseksualci odgovorni za svoje obožavanje kod žena, ipak se čini pomalo besmislenim da je put (bi)seksualne revolucije ovde završio. Morrissey je dočekan kao konačna javna podrška svim onim usamljenim dječarcima koji su u tamnim i memljivim ćelijama svojih srednjevekovnih škola i koledža pokušavali da (sami sa sobom) dođu na čisto - moramo li mi to sa ženama, možemo li i sa dečacima, i moramo II mi to uopšte? Nekoliko godina kasnije, kandidati za isto mesto - Brett, Damon, Jarvis Cocker (Pulp), imaju istu sudbinu - pevaju, pišu i slikaju svoje biseksualne fantazije (a la „Have you ever thed it that way?", Pantomime Horse, Suede), a u stvari, da se ne lažemo, to uopšte ne rade isključivo pritisnuti najdubljim mračnim komorama svoje homoseksualne svesti. Ovde sa strane ostavljam prave, nepatvorene i krajnje iskrene The Pet Shop Boys, koji su sasvim dovoljno eksplicitni (i srazmerno fizički neprivlačni) da пе moraju da unovčavaju svoju bedroom praksu. Da se premestimo na ženski pol - hot girrrls pokret samosvojnih feministički prosvećenih i seksualno neinhibiranih

žena od kojih su neke osmislile da je medijski i (seksualno) ispravno u datom istorijskom trenutku bacati iskohštene tampone u pubiiku (nezaboravna ekstravaganca L7). Pitanje koje se postavlja i koje možda treba ostaviti otvorenim jeste: ukoliko se riot girrrls već toliko trude da dokažu kako je došlo vreme da žene preuzmu stvar u svoje ruke, bojim se da to isto pokušava da uradi i Madonna, Courtney Love, riot widddow (i verovatno još uvek u vrhu najomraženijih žena 1994. godine) se jadna trudi da nam pokaže kako samohrana majka može sama i kako je опа jaka, sposobna i preživeće sve - a onda završi besvesna u hotelskoj sobi u New Vorku, sa šnalicama svoje ćerke u kosi i šphcem ispod jastuka (i Evanom Dandom najastuku). Drugim rečima, čini se da ono što su mnoge feministkinje već ođavno shvatile - da ne treba biti ružna, prljava, neuredna, izgriženih noktiju i uzvikivati ~pussy power” da bi se došlo do osnovnog feminističkog cilja - a to je ravnopravnost i drugačiji, „ženski” (obrnuti) pogled na svet, naše muzičke riot gerle nisu baš najbolje dokučile. Možda je bolji recept za postizanje ovog ciija malo više lukavosti i malo manje bukvalnosti (primer tampona). Jer, ako Huggy Bear i Bikini Kill, odnosno Babes in Toyland, Hoie i L7 sve ukupno ne sluša ni stoti deo populacije koja sluša Madonnu, a Madonna priča i o seksu sa ženama, i ženama & muškarcima, i muškarcima, i muškarcima & muškarcima (da nas prljava mašta ne goni na razmišljanje o njenom novom kućnom Ijubimcu - mladunčetu belog pit bula), onda možda možemo da pretpostavimo čija će poruka pre stići do mase patrijarhalno zatucanih žena širom planete. U čije mnoge zabite delove je dospela Madonna, ali o.b. tamponi nisu. Vreme za zaključke: problem sa ovakvom „seksualnom ispravnošću” je isti kao i sa gay kulturom - odjednom je postalo ne samo bitno već i sasvim neophodno javno deklarisati koju vrstu aktivnosti (i da li ikakvu) praktikujete u spavaćoj sobi. Vekovima jedina prihvatljiva, straight, hetero, „zdrava", „normalna”.... varijanta, najednom je postala jako dosadna - ili se odjednom izleglo toliko nesrećnih mladih Ijudi koji su bili primorani da kriju svoju pravu pohotu za istim polom (čak i u tako često khtikovanim odvojenim muškim školama - koje su se pokazale kao pravi raj za homofantazije) ili je odjednom jako hype biti ~bi". Ta dva slova impliciraju neslućene prednosti sa početka teksta prosvećenost, osvešćenost, nežnost, sve ono što je Morrissey započeo a Brett nastavio i čije obožavanje vam može doneti samo dobro. Biti seksualno ispravan danas u zapadnoj hemisferi nije izbor već moranje. Pitanje je vremena kada će taj novi projekat da prepliva more i stigne i do nas. Ćujem, skidaju se sankcije, preplivaće ovde sa političkom ispravnošću i seksualna. A onda. ko se najbrže snađe. Priznajem da me posebno zabavlja pomisao na to kako bi se ko od naših bendova snašao u novonastalom rasporedu snaga, Da zagolicam vašu maštu. najčešće mi na um pada izjava R.G. iz sastava P. data u intervjuu časopisu R. gde se na jednom mestu spominje operacija pola i izvesno skraćivanje/produženje, a na drugom mestu u istom intervjuu se kaže kako je dotičan bend prvi YU gay band. Momci. šta čekate?

Jelena Subotić

8