RTV Teorija i praksa

prevashodno školskoj upotrebi, nego i širem televizijskom auditorijumu. U igranim sekvencama ovih programa još uvek se često koristi metod prevođenja —• pismenog, pomoću titlova, ili usmenog, što čini TV-nastavnik, koji uvodi gledaoca u situacije, komentariše postupke ličnosti po završetku sekvenci i na kraju daje potrebna lingvistička objašnjenja. Ovi programi se oslanjaju na jezičke situacije u kojima se pojavljuju autentični govomi predstavnici jezika koji se uči i jezika koji je medij učenja, i to kroz igranu ili dokumentarnu jezičku fakturu, a usmereni su fabulom na rešavanje oaređenog lingvističkog problema. Oni su manje-više realistička slika situacija u kojima se nalaze deca ili odrasli kada uče strani jezik, ali oni nisu sami po sebi neko specifično metodološko rešavanje nastave jezika pomoću televizije. Takvi programi su najčešće rađeni u filmskoj tehnici, pa se stoga mogu koristiti i bez posredstva televizije, upotrebom projekcionih aparata u školama, ili na drugim mestima gde se uči jezik. Radio-televizijske organizacije često kombinuju ovakve TV-tečajeve sa radijskim, pri čemu se radijski programiraju kao audioreprize, sa odgovarajućim modifikacijama. Pored toga, ima slučajeva da se ovakvi progiami nude gledaocima i na gramofonskim pločama, magnetofonskim vrpcama i video-kasetama, čime se učenicima omogućuje da sami savladaju lingvistički sadržaj. Zajednička odlika svih ovih emisija jeste televizijski doživljaj neposrednosti, tj, prenošenja stvarnih jezičkih situacija, koje gledalac dalje oponaša i time utvrđuje princip govornog oponašanja, koji je osnovni princip učenja jezika uopšte. IV Danas, posle četvrt veka postojanja obrazovne televizije i nevelikog iskustva, koje više karakterišu

praktični pokušaji i traženja nego teoretska osmišljavanja, —■ može se reći da još nemamo uobličenu, jedinstvenu specifično televizijsku metodiku učenja stranih jezika. Od metodike jezičke TV-nastave traži se, na prvom mestu, da odredi opšte principe koji se tiču oblika i sadržaja pojedinih emisija i tečajeva sa gledišta njihove maksimalne efikasnosti, odnosno upotrebljivosti, kako u školskom sistemu, tako i u individualnoj upotrebi. Ovo naročito stoga što, kao i u razređnoj nastavi, televizijski čas jezika ne može biti priklađan za sve gledaoce, bez obzira na uzrast, predspremu, maternji jezik učenika, namenu i cilj učenja. U pogleđu kriterijuma namene, dosadašnja iskustva ukazuju na neophodnost razlikovanja programa namenjenih: 1. individualnom korišćenju, kad nije potreban razredni nastavnik; 2. kolektivnom korišćenju, gde je neophodna i angažovanost razrednog nastavnika; i 3. odieđenoj kategoriji gledalaca koji se mogu koristiti individualno, aii je poželjna pomoć specijalizovanog nastavnika. Ova podela podrazumeva i formalno i sadržinsko razlikovanje, ali je, u izvesnom smislu, samo približna, jer se u praksi čisti tipovi jedva sreću. Teoretski, međutim, može biti korisna zbog uočavanja i definisanja nekih zajedničkih elemenata specifično televizijske metodike učenja stranih jezika. Pokušaćemo đa ukažemo na neke oblike: 1. Opšti tečajevi - emisije namenjene širokom TV-auđitorijumu —• oslanjaju se maksimalno na usmeno (lingvističko) i kulturno (ekstralingvističko) podražavanje, pa su to, po pravilu, programi sa minimalnim objašnjenjima situacija na vlastitom jeziku. Ovakve emisije obično se ne proizvode u zemljama koje ih koriste, nego se uzimaju iz međunarodne raspodele, pa su stoga višestruko jeftinije od programa vlastite proizvodnje. Pošto su namenjene

150