RTV Teorija i praksa

Како tih 20 miliona ploča (od kojih jedan deo ode i u magacine, ili se iz trgovina u njih vrati da više nikad ne izidje) dospe do kupca? Specijalizovanih radnji koje prodaju samo ploče nema više od 30! Od tog broja proizvodjač „Jugoton” ima 16 prodavnica, PGP RTB ima B.,.Postoji još oko 1200 prodajnih mesta koja, pored ostale robe, prodaju i gramofonske ploče. To su punktovi koje redovno jednom mesečno obilaze trgovački putnici proizvodjača nudeči novi program koji, zajedno sa postoječim fondom, raste u obrnutoj srazmeri sa raspoloživim prodajnim prostorom. Velike robne kuće imaju namenski prostor za prodaju gramofonskih ploča i tu se, po približnoj proceni, odvija izmedju 30-40% celokupnog prometa. Jedan deo ploča može se naći u knjižarama, a izgleda da se največi deo nalazi u radnjama mešovite robe, bez ikakvog podsmeha za radnju ili robu, zajedno'sa ekserima ili šerpama. I tako, na neki naš specifičan način, nivo trgovine odredjuje i nivo robe. Svaka ploča može da se ponudi radnji ali se radnja ne može naterati da je kupi. Tu počinje ili možda prestaje deo razgovora o ploči kao sredstvu širenja muzičke kulture... Kakav je put ploče do kupca? On je za sada postavljen naopako: kupac ide ploči a ne ploča kupcu. Pojedini proizvodjači imaju kataloge i informacije namenjene samo ili prvenstveno poslovnim partnerima, trgovinama a ne individualnom potrošaču. Ne postoji nijedno sredstvo informisanja koje redovno obaveštava kupca o novitetima iz bilo koje oblasti muzike i drugog sadržaja na pločama. Povremeni i retki oglasi ponude kupcu odredjeni muzički žanr ili manji izbor različitih ploča. Retko se i najavljuje neka ploča ili izvodjač. Glavno sredstvo reklame su radio i TV programi gde su često pomešane programske potrebe sa skrivenom reklamom za ploču ili izvodjača. U Jugoslaviji ne postoji muzička revija koja bi imala za cilj informaciju ili recenziju o ploči, svih ili bar nekih muzičkih žanrova, zajedno sa informacijama o domaćim i stranim sredstvima za reprodukciju zvuka (gramofoni, kasetofoni, magnetofoni i sl.). Nije nam poznato da neki dnevni ili nedeljni list ima recenzenta za ploče višeg estetskog nivoa kao što ima stalnog muzičkog kritičara. Jedino zabavna revijalna štampa ustupa prostor napisima o domaćoj i stranoj zabavnoj, ponajčešče rok muzici, pri čemu je primetno, kao po pravilu, proglaŠavanje ličnog ukusa za opšte estetsko merilo u tzv.

153