RTV Teorija i praksa

Božidar Pantić

MUZIKA KOJA NEMA PRAVOG IMENA

Naša muzička publika, zahvaljujući posleratnom razvitku elektrotehnike radiju, a zatim i televiziji, gramofonu i magnetofonu koji su omogučili masovno koriščenje ploča i traka, proširila je svoj muzički delokrug i došla do novih opredeljenja. Neviđeni porast proizvodnje ovih tehničkih izuma oraogučio je našoj sredini da iz temelja uzdrma stari muzički poređak stvari, pomerajuči i rušeči neka doskora postojeća stanja. Prelazak đela seoskog stanovništva u grad i njegovo pretvaranje u radničku, gradsku sredinu, uzdrmao je još više odnos prema muzici, a naročito prema narodnoj. I dok se jedan relativno mali krug Ijudi intenzivno posvetio razvoju muzičkog školstva, stvaranju novih stručnih kadrova, podizanju naše opšte muzičke kulture, ali prevashodno na polju ozbiljne muzike, na drugoj strani počeo je übrzano da se razvija drugi muzički život koji najčešće nije bio u vidokrugu naše kulturne javnosti. Muzički život se kretao u dva pravca, Posle veoma živog, masovnog koriščenja i izvođenja izvorne narodne pesme i igre, рге svega ргеко radio-stanica, vremenom je došlo do zasićenosti, јег se koristio jeđan manje-više ograničen izbor muzičkog fonda. Pojava simfoniziranja narodnih pesama i igara, takozvana „obrada", kada su akademski kompozitori i neki drugi muzičari hteli da dopišu narodnim melodijama ono što im je navodno nedostajalo, jer ih je stvarao anonimni, neobrazovani stvaralac, a to je u suštini bila muzika sa sela i za seoskog čoveka stvarana, sa svoje strane veoma je doprinela da počne opadati interesovanje za izvornu narodnu muziku. U drugom pravcu kretao se proces stvaranja nove masovne publike, ali

nikad toliko brojne kao što je ona koja sluša narodnu muziku. Otpočeo je proces stvaranja i širenja kruga Ijubitelja zabavne muzike. Ovaj proces može se u našoj sredini pratiti već od tridesetih godina ovoga veka, a svoj vrhunac dostiže između pedesetih i šezdesetih godina. Mogućnost da se čuje muzika drugih naroda, pre svega vanevropskih, muzika Severne i Južne Amerike, Srednje Amerike, Bliskog Istoka, Severne Afrike, uopšte orijentalna muzika, zatim rauzika evropskih zemalja, Engleske, Francuske, Španije, Italije, Grčke, Rumunije, ciganska muzika iz raznih podneblja, pre svega u vidu muzike za igru i šlagera, šansona, romansi i stilizovane narodne muzike, dovela je do stvaranja jedne složenije muzičke atmosfere, koja više nije bila dvodelna, već trodelna. Ipak, ovaj drugi tok muzičkog života, koji je pretio da odstrani našu narodnu muziku, übrzo je zapao u krizu. Pokazalo se da su bili neprirodni svi pokušaji da ta strana muzika, koja je najčešće crpela svoje nadahnuče u narodnoj muzici drugih naroda, bude presađena u našu sredinu. Valcer, polka, bolero, tango, rumba, samba, raambo, ča-ča-ča, kalipso, tvist, rokenđrol itd. nisu bili ništa drugo do narodne igre, bilo gradskog, bilo seoskog porekla đrugih naroda i zemaja. Übrzo je ta uvezena muzika svedena na pravu meru i mesto, u sale za igranke. Pokazalo se da nema trajnog uspeha u zamenjivanju domaćeg stranim. Takvi pokušaji potvrdili su na delu koliko su kratkotrajni i bez korena. Bez sumnje, uticaj te uvezene muzike koja je oko tri decenije živela u našoj sredini, snažno se osetio. On je doneo

160