RTV Teorija i praksa

dosta novog, upoznao nas sa muzikom drugih koja nam se ne jednom učinila boljom, zanimljivijom od naše. To je dovelo do oponašanja, odbacivanja svog u uverenju da je tuđe bolje, čak i onda kada to očigledno nije bilo tako. Paradoksalno je, da su mnogi koji su se stideli naše narođne muzike zato što je narodna, prevideh da je najčešće ta strana muzika bila narodna muzika drugih, I oduševljavali su se zvucima te tuđe narodne muzike, radosni što su se najzad oslobodili svoje sopstvene, oslobodili svoje seoske prošlosti, dokazali sebi i drugima da su se urbanizovali. Svakako je pored ovih bitnih uzroka koji su u jednom periodu potisli našu narodnu muziku bilo i drugih. Val strane muzike übrzo je dobio i naše domaće izdanje koje je sasvim nelogićno svoj opstanak i razvoj u potpunosti zasnivalo na kopiranju tuđeg muzičkog jezika, tuđe zabavne muzike koja je ne retko u stvari bila stilizovana, šlagerizovana tuđa narodna muzika. Nemajući nikakvog životnog uporišta, takva domaća zabavna muzika najzad je izgubila smisao postojanja što se odmah osetilo u potpunoj sterilnosti stvaralaca trećerazrednih kopija tuđih originala, tuđeg duha. Jasno, koristeči sredstva javnog komuniciranja, svima su bili dostupni strani muzički programi, tj. autentična muzika drugih naroda. Upoređenja su, prirodno, na kraju ispala na štetu naših muzičkih imitatora. Sledeči korak bilo je stvaralaštvo koje je dobilo rogobatan naziv „novokomponovana narodna muzika”. U ovoj muzici osnovna melodijsko-tekstualna linija bila je domaća, oslanjala se najčešće na našu narodnu muziku (koja je takođe bila na repertoaru kafanskih i estradnih izvođača), a harmonije, ritam i orkestracija pripadali su muzici drugih naroda, najčešče Meksika, Španije, Italije, Grčke, Rumunije, ciganskoj muzici itd. Obrnuto, kada bi melodija

bila po stranom uzoru, übacivali su se ritmički, harmonijski i drugi elementi naše narodne muzike. Tako je stvoren jedan, u punom smislu reči muzički hibrid koji nije mogao da uspe kao umetničko delo, ali je, kao pojava u našem muzičkom životu, u jednom momentu zapretio domaćoj narodnoj muzici da je istisne i baci u zaborav. Sve je to moralo najzad da izazove otpore kod Ijudi dobrog ukusa i umetničkog poštenja. Prilično kasno je usledila društvena i stručna intervencija, sa zakašnjenjem od čitave decenije, koja je predstavljala period potpune komercijalizacije novog stvaralaštva, umetničko-estetske dezorijentadje izvođača, autora i izdavača ove nove muzike; period velikog i nepoštednog iskorišćavanja muzičke publike, kada su se mnogi trudili, uz podršku jednog dela sredstava masovnih komunikacija i štampe, da što brže steknu popularnost i zgrnu što više novca. Imena novih autora muzike i tekstova u narodnom duhu, novih izvođača, novih diskografskih kuća, kao i pojava novih lokalnih radio-stanica za koje nisu postojali stručni muzički kadrovi, pojavijivala su se kao pečurke posle kiše. Nivo novih kompozicija u narodnom duhu, u apsolutnoj večini, s punim pravom se to može tvrditi, nije prelazio okvire muzičkog šunda. To je vreme kada se pojavljuje i pornografija u novoj narodnoj rauzici, kada se pored ostalih manje ili više poznatih imena, samo primera radi, pojavljuje i izvesna Mica trofrtaljka za koju pišu pornografske tekstove u narodnom duhu „Dva Valjevca” i slični stihotvorci novih pesama u narodnom duhu. To je vrerae kada „dive” ove nove muzike traže konačnu afirmaciju i legalizaciju svojom pojavom na televiziji i radiju. To je vreme kada se urednicima muzičkih redakcija šalju pretnje da će biti pregaženi novim

161