RTV Teorija i praksa

se, u obliku natpisa, mogla nekoliko puta ponoviti. Ono što može biti očigledno - pa i to ne uvek - za jednog zrelog i iskusnog gledaoca (privid izvesnih istorijskih prizora, dramatičnih, fantastičnih zgoda, koji se ne podudara sa stvarnošću), ne mora se učiniti takvim neiskusnom gledaocu: detetu ili žitelju nekog zabačenog sela (ne samo u trećem svetu nego i kod ' nas). To ne bi bilo tako značajno, kad ne bi imalo opasne posledice, više etičke nego estetičke prirode. Misli se na teške zablude do kojih dolazi kada se smatraju istinitima prizori smrti, mučenja, pokolja sa kojima se neprestano susrećemo u avanturističkim filmovima i vesternu. Misli se i na opasnosti da se sa ciničnom ravnodušnošću posmatraju stvarni događaji (ali koji su takvi da se obično dešavaju samo u izmišljenim pričama) i to autentični, tragični prizori kao što su oni iz nedavnih ratova (Vijetnam), revolucija (Čile), glađi, mučenja (Indija), nacističkih koncentracionih logora i tako dalje. Na taj način se izlažemo opasnosti da ugušimo osećajnost gledalaca (koji ionako više nisu naročito naklonjeni da ozbiljno učestvuju u događajima iz svakodnevnog života), pa čak i da damo podsticaja svireposti i sadizmu pod izgovorora da treba smatrati izmišljenira određene slike snimljene dokumentarno u svoj njihovoj svirepoj đramatičnosti. Verujem da ovu pojavu, koja je uzela maha takođe zahvaljujuči filmu, treba ozbiljno uzeti u razmatranje i ukazati na nju kao na jednu od najgorih patoloških đevijacija mass media. Opšte uzevši, većina moralističkih rasprava koje se neprestano vode o filmu i televiziji (vode ih dobronamerne sudije ili očevi porodica, uplašeni nekom bezazlenom, pornografskom scenom), gotovo nikad ne vode računa o ovoj činjenici: tragična katarza, koja se od najstarijih vremena smatra pozitivnom, jer se javlja kao očiščenje od rđavih osećanja, pritajenih u Ijudskoj duši, kao ventil za sadističke

nagone, ta katarza se ne može postići prizoriraa koji su vizuelni „isečci iz života”, a u kojima se, kao u svim drugim izmišljenim prizorima, uživa i utoljuje glad mašte. TEHNIČKI I STRUČNI ŽARGON U mojoj knjizi Novi rituali, novi mitovi, 1965, govorio sam o pojavi takozvanih tehničkih i specijalističkih, ili stručnih žargona. Šta to znači? To nije žargon u običnom smishi reči, već je to specifičan iskaz sa nekira osobinaraa žargona čija su obeležja čudni rečenični obrt, neologizmi, tehnicizmi svojstveni đruštvu mladih, hipi plemenima, sportskim, političkim, profesionalnim krugovima. Danas se veoma često upotrebljavaju nesvakidašnji izrazi koji često u drugim prilikama imaju drugo, metaforično značenje. Pojedini društveni slojevi (lekari, političari, psihijatri, sportisti, itd.) često uživaju da koriste tehničke izraze, osobene za svaku pojedinu struku, koji se u određenoj lingvističkoj oblasti stručnjaka lako razumeju, a izvan te oblasti zvuče tajanstveno i potpuno su nerazuraljivi. Koriščenje tih izraza izvan kruga stručnjaka veoma je ružan i nedozvoljen oblik očiglednog prezira prema onome ko nije u stanju da shvati značenje tih reči i predstavlja odlično sređstvo za obavijanje sopstvenog iskaza izvesnim maglovitostima koje nastaju od nerazumljivosti sugestijama prožetih značajnih poruka, izraženih ali neshvaćenih, posle čega se krivica za nerazumevaje svaljuje na neobaveštenost laika. Ta pojava koju susrećemo u dnevnoj štampi, u radio-televizijskim intervjuima i uopšte u porukama, upućenim širokim narodnim masama,. predstavlja jedan nezdrav element mass media koji nije za potcenjivanje i na koji treba ukazati. MOGUČI LEK Ako su ovi simptomi, koje sam dosad pokušao da definišem, najočigledniji

190