RTV Teorija i praksa

znaci nezdrave situacije u oblasti mass media, kakav lek bismo protiv te boljke mogli predložiti? Pre svega svest, čvrsto uverenje, saznanje da ovi problemi zaista postoje. Kad bi masa - to amorfno i često okoštalo „jedinstvo”, obično potpuno pasivno ili pasivizirano, ili u najboljem slučaju zajednica koja strasno i neusklađeno odgovara na podsticaje bila svesna postojanja ovih problema, možda bi mogla i da im se suprotstavi, zahtevajući unošenje izvesnih promena u rad onih koji pokreču poluge delovanja masovnih komunikacija. No probuđena svest nije dovoljna. I na nivou oblasti upravljanja programima mass media (ako je ono svesno, što se retko dešava), trebalo bi nešto preduzeti. Danas je, na žalost, nemoguće pokrenuti bilo kakav razgovor između davaoca usluga i njihovih korisnika u oblasti mass media. Narod može samo da prima ono što mu je prinudno podmetnuto, dok bi se naprotiv raogli usvojiti sistemi koji bi omogučili razmenu mišljenja. Tokom te razmene mišljenja, korisnik usluga bi mogao dići glas i izraziti svoje mišljenje. Veoma je važno da se atmosfera điktiranja u oblasti mass međia što pre zameni atmosferom saradnje. Prvi korak u tom pravcu već se nazire u raznim privatnim inicijativama koje bi mogle iz osnova izmeniti monopolistički okvir rada, zadržan do danas. Drugo veoma važno sredstvo su viđeo-trake i video-ploče, a najčešće video-kasete. Več danas mnogi mogu da snime svoju televizijsku traku, kao što su do juče snimali svoje male amaterske filmove, ili pravili fotografije. Cinjenica da se i prijateljima - pa makar i diletantski - može prikazati sopstvena proizvodnja, doprinosi razbijanju mita o važnosti današnjih mass media kao i obuzdavanju njihove obesti, S druge strane, činjenica da se u trgovini mogu nači trake i ploče različitih „tendencija” (avangardna

dela, političke epizode snimane „uživo”, dokumentarni filmovi o raznim zemljama) znači da je omogućeno, makar i delimično obaveštavanje o jednoj dosad potpuno neproveravanoj stvarnosti. Najzad, drugi korak napred može se smatrati emisija „uživo”, u autentičnom „neposrednom sniraanju”, dok, kao što je poznato, neposredan prenos - iz poznatih praktičnih, tehničkih a često i političkih razloga više se ne koristi i zamenjuje se „ampeksom” (атрех) ili drugim vrstama predostrožnog snimanja. Pa lepo: obaveze u određenim slučajevima (politički skupovi, zasedanja u skupštini, predavanja na klinici, intervjui, razgovori) da se izvrši direktan prenos, pružaju gledaocima mogućnost da u pravo vreme prisustvuju ovim posebnim i važnim događajima, ograničivši bar, ako ne i odstranivši, neke od nezdravih pojava na koje sam ovde ukazao. Citiraču, na kraju, jedan deo članka Kamila Pelicija Obaveštenja preko Radija i Televizije, 1972.g0d.: „Pronalazak pisma i čak alfabeta, bio je nepotpuna „revolucija”. Dovoljno je da se podsetimo kako su Sokrat i Platon u Periklovoj Atini potcenjivali pismenost, ukoliko je nisu i prezirali, bar u onim trenucima kad su hteli da izraze svoje misli i prenesu učenicima pouke. Sokrat za sobom nije ostavio ni jedan jedini napisani red. Dijaloge je redigovao Platon, bar delimično, da se ne bi među učenicima izgubio svaki trag duhovnog i moralnog nasleđa velikog učitelja. Naučnici imaju podatke da je čak Aristotel veoma teško i nerado zapisivao misli, već je više voleo da poučava, šetajući i razgovarajući sa učenicima. Pisanje se smatralo mehaničkim činom i prostačkom veštinom, dostojnom solista ko]i su prodavali ispisane odlomke svog učenja ne bi li njima privoleli Ijude za svoju filozofiju. Takvo ponašanje su osuđivali filozofi za koje je bavljenje znanstvom bila uzvišena misija i apostolat, gotovo ravna svešteničkom pozivu.

191