RTV Teorija i praksa

7 Vidi; N.F.Dobrinjin, O pitanju aktivizacijc pažnje pri radio-opažanjima, „Psihologija”, t.4, 2, M., 1931, str. 216.

Individua postaje recipijent informacije kao rezultata uzajamnog dejstva niza faktora koji se odnose na njeno subjektivno stanje - orijentacije, potrebe, iskustvo - i na objektivna svojstva konkretnog sredstva širenja saopštenja i na svojstva ponuđene informacije. Potpuno je očigledno da komunikacioni akt, kcji je usmeren na jedan auditorijum, ne mora privući pažnju drugoga, koji se razlikuje od prvog nekim sociološkim osobinama - polom, socijalnim položajem, pripadnošću određenim socijalnim grupama, stepenu usvajanja izvršenja socijalnih uloga - i po proizvodno socijalno-psihološkim obrazovanjima koja određuju konkretno ponašanje pojedinaca u auditorijumu u konkretnoj situaciji. Različite mogućnosti svakog od konkretnih sredstava masovnih informacija i propagande koja privlače i zadržavaju pažnju auditorijuma su dobro poznate. Tako, još početkom tridesetih godina bilo je primečeno izvesno nesavršenstvo radija kao sredstva za dostavljanje informacija. Ta crta, stvarno prisutna na radiju zbog nemogućnosti ponovnog opažanja onoga što se pokazalo kao neopaženo, zbog nevidljivosti onoga ko govori i time bezličnosti komunikatora, izaziva naprezanje pažnje, njenu prekompenzaciju. 7 Ali upravo zahvaljujući prekompenzaciji postalo je mogućno uspešno suparništvo između reči koja se sluša i reči koja se čita. Zbog fenomena prekompenzacije pažnje deficit opažanja se dopunjava maštom, što u konačnom rezultatu uvećava snagu reči koja se emituje putem radija. Na višem psihološkom nivou nego što je prosto pretakanje iz jednog sredstva masovne informacije i propagande u drugo,

54