RTV Teorija i praksa

Raša Popov,

urednik u TV Beograd

JAZ IZMEĐU SLIKE I REČI NA TELEVIZIJI

Jezik na radiju i jezik na televiziji razlikuju se. Radijski je jezik prožet kategoričkom dramatizacijom i sukcesivnim amalgamiranjem, dok se jezik na televiziji podvrgava načelu dramatične jeke (odjeka, eha). Svakom je jeziku cilj da prvu saopštenu stvar dopuni, poboljša. Mi i govorimo uvek dalje, i još, očajni što nam ono što smo iz sebe iznedrili kao istinu, od trenutka saopštavanja više na istinu ne liči. Ta trka za istinom, iskazana veličanstvenom rečju ali, i njenom porodicom rastavnica, poricačica i dopunjalki - nego, i, pa, te, ni, niti, uz iznenađenjima nabijenu rečcu a učinila je da svaki govor i jezik posle saopštavalačkog dela pređu u razjašnjavalački. O jeziku televizije saopštavalačka faza teče u znaku dramatične jeke, a razjašnjavalačka donosi iznenadne, šokantno-kontrastne polarizacije. Tako je u celini jezik na televiziji neka vrsta iznenadno polarizujuće jeke (eha) koja kao senka prati ostale impulse što sa ekrana biju na gledaočeve oči i uši. Eho, nimfa Jeka, kod Ovidija se raspametila za Narcisom, mladičem čija je slika dvoguba i to do te mere da ga dvogubošču raspamečuje. Jezik na televiziji odnosi se prema televizijskoj slici kao Jeka prema Narcisu. Da bismo bolje naslutili kako TV reč i TV slika jedna drugu fatalno

148