RTV Teorija i praksa

odmereno, televizija je loša. Istina je drukčija: brza iznenađujuča smena impulsa na ekranu jedan je od uslova gledljivosti televizije; @ pđ drugima: kad se govori suviše opisno i epski, televizija je loša. Ali, ni to nije pravilo TV jezika. U mnogim televizijskim tekstovima mnoštvo je demonstrativnih rečca ( evo , eto, ovo je, ono je, pogledajte). Jer iako TV jezik nije opisivački on traži jednu dozu direktnih opisnih kopči između slike i govora; • po trećima: televizija koja daje uopštene filozofeme nije „prava” televizija. Netačnost ove predrasude iscrpno smo več obrazložili - govornik koji daje novinu, koji razrešava dilemu i oseča stvarnost sme, može i mora da se bavi svakakvim uopštavanjima, tojest umovanj em ® po četvrtima: televizija bez uvek prisutne filozofije i poezije nije dobra. Najnerazjašnjeniji je ovaj splet kritike TV medija. Pojedinačni materijalni predmeti često u emisijama zasenjuju sve što se govori jezikom; TV slika ima neku dvostruku magnetičnost koja čini da predmetna slika postane nosilac i poruke i filozofije. To može izgledati kao nešto loše, ali ne da se sprečiti. Ako bismo hteli da jednog govornika izolujemo od bilo kakvog predmeta, kako bi samo njegovo lice govorilo, tad bi vlasi njegove kose postale predmet koji preuzima deo jezičkih poruka i javlja neku svoju telesno-materijalnu poruku i filozofiju. Ta predmetnost TV slike duboko je u biču TV medija i s njom se mora uvek računati. Frazama se ona ne da zbrisati s ekrana. Pa šta je to onda televizija kao jezičko poprište? Još nemamo jasnih definicija. Mnogo je trošeno duha na istraživanje narcisoidne autonomije TV slike (medij je poruka), otkrivena je žeđ televizije za

158