RTV Teorija i praksa

bi se došlo do odgovora šta su konstituansi, u svom ontičkom određenju, radio-dramskog umetničkog dela. Najpre da vidimo kako bi valjalo da se u kontekstu ovog rada definiše pojam strukture. Učinilo nam se da bi bila najbolja ona definicija koju predlaže Laland u svom Vocabulaire de philosophie, 111. Laiand, naime, na jednom mestu kaže sledeče: „Struktura je celina koju tvore solidarne pojave tako da svaka zavisi od drugih i može biti ono što jeste samo po odnosu prema njima”. Na osnovu svega do sada rečenog, međutim, bilo bi, takođe, potrebno da se upitamo da li je valjano kada je reč o radio-dramskom delu govoriti o pojmu strukture ili struktura. Jednina ili množina? Po našem mišljenju, kada je reč o radio-dramskom umetničkom delu i definisanju njegovog konstitutivnog ontičkog položaja među umetnostima, potrebno je govoriti o strukturama, o nivoima struktura koje učestvuju u izgradnji ovog, po mnogo čemu, složenog estetskog fenomena. Jer, kako kaže tartuuski strukturalist Jurij Mihailovič Lotman: „Umetnički tekst nikada ne pripada jednom sistemu ili nekoj jedinstvenoj tendenciji; zakonitost i njeno narušavanje, formalizacija u krajnjem izvodu - automatizacija i dezautomatizacija strukture teksta nalaze se u stalnoj međusobnoj borbi. Svaka od tih tendencija stupa u konflikt sa svojim strukturnim antipodom, ali postoji samo u odnosu na njega”.^ U skladu s malopre rečenim predlažemo da se prilikom pokušaja određenja bitnih konstitutivnih kvaliteta radio-dramskog umetničkog dela analizuju tri tipa strukture: a) spoljašnja, na nivou prostih formalnih zakonitosti radio-dramskog umetničkog dela; b) unutrašnja, na jezičko-književnom nivou i c) komunikacijska, na nivou organizacije poruke, odnosno semiologije izvora. a) SPOLJAŠNJA STRUKTURA RADIO-DRAMSKOG UMETNIČKOG DELA Pod spoljašnjom strukturom radio-dramskog umetničkog dela podrazumevamo sve one konstituanse koji aktivno učestvuju u

13 J.M.Lotman, Struktura umptničkog leksta, Nolit, Beograd, 1976, str. 145,

29