RTV Teorija i praksa

su odlično prolazile - deca su zanemarivala i najjednostavniji sadržaj pesme, nekada čak nisu prepoznavala ni slovo, ali su znala da pevaju pesmicu o njemu, ako je pesmica bila vešto sastavljena). Raposo se stalno suočavao sa problemom komponovanja na osnovu nerimovanih i neakcentovanih strofa. Malo je onih koji uviđaju kako ove pesmice mogu da prođu bez rimovanja. Aliteracija je odgbvarala svima i svakako je bila podesna za povezivanje zvuka i slova. Zadržana je i igra reči jer se to dopadalo starijoj deci. Neke ideje za koje su se svi zagrejali nisu prošle kroz Palmerov test To se ponajpre odnosi na Čoveka iz azbuke, lako je jedna epizoda.iz ovog programa poslužila za prvo prikazivanje za štampu avgusta 1969. godine, Konel i Gibon nisu bili iznenađeni rezultatima koje je dobio Palmer. Oni su se iz Holivuda vratili oduševljeni snimljenim materijalom, ali kada je film bio montiran i prikazan u celosti, njima se nije dopao. Džef Mos se seča: „Izmene u programu iznosile su 25% u toku mesec dana pre emitovanja, zatim su izmene iznosile 50% u toku sledećih mesec dana.” Ulica je bila siva i jedini način da se ona osveži bio je da Mapetovci - ma šta na to rekli psiholozi - žive sa stvarnim Ijudima. Velika ptica i Oskar bili su stvoreni kao stanovnici ulice, a Erni i Bert su se doselili iz zemlje lutaka i nastanili u stanu u prizemlju u Ulici Sezam br. 123. Neke druge dobre ideje su napuštene u toku rada. Autorima se najviše dopadala epizoda sa dva nema čoveka, Badijem i Džimom, koja se stalno ponavljala. Oni su se uvek s mukom borili sa jednostavnim problemima dok je klavir (opet Raposo) svirao melodije iz nemih filmova. (Scena koja se pamti je, na primer, kada dva čoveka nisu u stanju da postave stolice sa suprotne strane stola za kojim hoće da igraju karte.) ..Stvar ie u tome” - kaže Leser - ~da je Džim izgledao veoma kompetentan i deca su bila zbunjena što on nije u stanju da učini ono što svak može da učini.” Režiseri su zaključili da u nekim drugim stvarima mogu biti daleko smeliji. U početku su angažovali samo decu od sedam godina da učestvuju u programu zajedno sa Sjuzn i Gordonom i Bobom, jer su se plašili da manja deca neće umeti da igraju pred kamerama. Kasniie su smanjivali granicu godina sve dok deca kojima je Sjuzn pričala priče ili Gordon davao objašnjenja o svetu, nisu bila skoro istih godina kao i giedaoci kojima je program namenjen. Jedna od najsimpatičnijih stvari u radu na stvaranju programa je način na koji se deca igraju u ulici između snimanja: voze tricikl, bacaju loptu u koš, trče po Ulici Sezam, dok ih шајке posmatraju sa galerija za posetioce. Neka deca su pravi profesionalci, druga su došla iz vrtiča u kojima psiholozi

199