RTV Teorija i praksa

b) Slušaoci-gledaoci veruju da je govor i jezik na radiju i na televiziji apriori korektan i dobar („imam predubeđenje da oni spikeri, reporteri - neče pogrešiti” karakterističan je stav gledalaca). Mada su govorom profesionalnih učesnika na radiju i na televiziji uglavnom zadovoljni, siušaoci-gledaoci iznose niz primedaba: (za spikere) govore brzo; govore sporo; nedovoljno je tečan i nedovoljno jasan izgovor; čitaju nerazgovetno; ne mogu da izgovore „г”; govore razvučeno; čuje se kad uzme vazduh. Za novinare kažu: prave gramatičke greške; greše u izgovoru; govore suviše vojvođanski; izveštačeno govore; treba da se ugledaju na beogradske. Naročito su na udaru sportski novinari: brzo govore i ponavljaju iste reči; smotano govore; ne znaju tačno podatke; jako paze na izgovor a malo na sadržaj. Slušaoci-gledaoci opredeljuju se za to da profesionalni učesnici u emisijama radija i televizije govore neposredno, da nemaju unapred pripremljen i napisan tekst. Isto tako, izričito smatraju da govor i jezik na radiju i na televiziji, a рге svega govor i jezik spikera, novinara i voditelja, treba da bude standardni književni jezik, pravilan ali ne strogo učen i nikako ukalupljen. Očito je iz istraživanja da slušaocima-gledaocima razumevanje poruka otežavaju usko stručni, profesionalni žargoni i terminologije koje obiluju ne samo nerazumljivim rečima, nego su širokoj publici posve strani i po sadržaju koji se takvim rečnikom iznosi, te je i iskustvo, kao bitno pomočno sredstvo razrešavanja poruka, uglavnom isključeno.

231