RTV Teorija i praksa

senzacija! Ja se sečam 1953. godine došao je izvesni Časlav Đermanovič sa prvom „Vespom” u Beograd; taj moj drug je imao prvu „Vespu” u Beogradu. Otac mu je bio ambasador u Švajcarskoj, a drugu „Vespu” je imao Šiško. To su bile dve... I sad možete zamisliti kakva je to bila tehnička avantura - televizija! To je jedno čudno sredstvo kojim smo mi ovladali za dvadeset godina. Naša televizija danas, naši inženjeri danas, naši reditelji danas, naši novinari danas, svi uopšte, su bolji il’ tek malo lošiji od američkih, francuskih ili bilo kojih drugih u svetu. Međutim, taj posao mi radimo isto tako, dobro ili loše profesionalno, kao Amerikanac koji se 1956. godine vozio u „Ševroletu”! D.MITEVIĆ: Recimo, kad smo snimali Gligoriča u nedelju za Nedeljno popodne, s one strane u Argentini, televizija je tek ove godine počela; oni su dakle neki naš „vremeplov”. I oni stave Gligu u studio, a odavde im naš čovek režira kako da ga postave. Ali, njima nikako nije jasno zašto ovaj traži od njih da Gliga gleda ulevo, da bih ja gledao udesno. Zbog toga onaj njihov čovek pita: - „Zašto da gleda ulevo?” Zbog direkcije, kažemo mi, a oni nas poslušaju. Naše iskustvo režira program u Argentini. B.MIRKOVIĆ: Evo ilustracije toga: oni su za Svetsko prvenstvo morali da uvezu ekipe iz Evrope. Znači, to je sve kod nas za 20 godina urađeno, što je ogroman posao. I sad drugo nešto, ja mislim da je uopšte rad na televiziji postao rad entuzijasta. I danas i pre, ali se tada taj entuzijazam više video.

B.MIRKOVIĆ:

39