RTV Teorija i praksa

na programu i prokomentarisane od televizijske kritike. To, naravno, ne umanjuje vrednost ovih emisija koje se, mogu smatrati čak i veoma uspelim, naročito ako se porede sa, takođe u Portorožu prikazanim slovenačkim komadom Jolanda, ko je to Janeza Povšea ili dramom Gorana Stefanovskog Tome sa benzinske pumpe koju je poslala TV Skoplje. Iz ove dve emisije može se još jednom zaključiti - koliko je nemočna izvrsna glumica kao što je Milena Zupančič kada izgovara besmislen tekst Jolande, ili - ma kako talentovan bio Bratislav Dimitrovski, i dobio nagradu za ulogu Tome, konfuzna i loše prezentdrana drama ostaviia je mučan utisak i o njenora interpretatoru. Mora se zapaziti da je ovaj Portorož obilovao izvanrednim glumačkim ostvarenjima od kojih se, čak bravuroznom može smatrati uloga Sonje Jauković u M.V., tako da ostaje neshvatljivo da to nije biio i mišljenje žirija. Doduše, kao da postaje tradicija da neka najznačajnija portoroška ostvarenja ne izazivaju priznanja žirija, Kao što se nikada ne dodeljuje nagrada dokumentaristi Branku Lentiću, tako zvanično priznanje mimoilazi i reditelja Zdravka Sotru. Podsetimo se samo izvanredne TV drame, emitovane prošie godine u Portorožu, Vučari iz Donje i Gomje Polače Jovana Radulovića, koja je provocirala nepodeljena mišijenja kritike. Ni tada, kao ni za ovogodišnji rediteljski rad Zdravko Šotra nije nagrađen. Kada je reč o dramskom programu, ne može se izostaviti drama Bore Ćosiča Ljubav u jedanaestoj sa nenadmašnom Milenom Dravič. Njeno prikazivanje, iako reprizno, bilo je propračeno najburnijim portoroškim aplauzom i smehom. „TREBALO BI DA JE JASNO” Ovako glasi naslov beogradske emisije za opšte obrazovanje o pravilnim i nepravilnim oblicima giagola trebati, nagrađenoj na portoroškom festivalu.

Emisija iz iste serije dobila je i prošle godine priznanja, Međutim, trebalo bi, zaista, đa je jasno da su potrebe daleko veće, a mogućnosti teievizije daleko moćnije kada je u pitanju obrazovanje, no one što govore o jezičkim finesama. Ne znači đa takvih emisija ne treba da bude i da se ne mogu nagrađivati, ali u sredini gde je nepismenost ukorenjena trebalo bi da emisija o osnovnoj pismenosti bude u centru pažnje TV publike i kritike bar istovremeno, ukoliko ne i pre ovakvih emisija kao što je beogradska ili zagrebačka iz serije Kultura g ovora, posvećenoj pravilnoj terminologiji u oblasti raznih profesija Kada je reč o obrazovnom programu zapaža se još jedan oblik neskromnosti. U malim, epizodnim ulogama ovih, inače najčešće igranih emisija, pojavljuju se afirmisani, često veoma poznati glumci. Oni nas uče kako ne treba da se govori i kako bi to trebalo činiti. Njihova gluma je prenaglašena, suviše pretenciozna i dramatična za jezičke greške, ili, pak, nesolidna, verovatno na brzinu, izmedu dve pozorišne predstave Šekspira izrečena. Zašto se u ovakvim emisijama ne pojavljuju manje poznati, mlađi glumci? Najzad, mogu se i za aktere edukativnih emisija uzimati glumci ranga Mire Stupice, ali u tom slučaju bi i nivo trebalo da bude serije negdašnjeg TV bukvara. U obrazovnoj selekciji prikazane su i veoma lepe emisije, kao što je Dletopis za letopis Božidara Todorovskog, o duborescima Naumu i Nacetu, i korisnih za zdravstvenu kulturu, kakva je, recimo, TV ordinacija Mufida Memije o prevenciji i samozaštiti Ijudskog organizma. Tačan je i stav žirija: „... da su sve TV kuče prilikom odabiranja emisija za festival iskazale visok stepen kritičnosti i na taj način obezbedile kvalitet i visok nivo profesionalnog pristupa u obradi pojedinih tema”, ali treba i razmisliti da li su to i jedine teme o kojima obrazovne redakcije pripremaju program? Malo je bilo muzičkih emisija koje pokušavaju da izađu iz šablona, iii

198