RTV Teorija i praksa

elementima emisije a asociran vlastitim mislima tako da se i ne govori o emisiji, a ne dovršava se ni vlastita misao. TV kontakti roditelji - deca teku uglavnom preko majke, ali su više jednosmerni nego što su pravi razgovori; to su saveti i komentari majke i deca nisu ravnopravni učesnici u razgovoru kao što su npr. rođitelji između sebe, Televizija nije uzrok takvim odnosima nego samo (još jedan) njihov katalizator. Kod velikog TV konzuma opada kvalitet ličnih kontakata zavisno od sume konzuma. To bi značilo da na lične kontakte, globalno gledano, utiče količina konzuma a ne sadržaj. I ovde je televizija pre katalizator nego uzrok. Svojim stavovima autor je u znatnoj meri TV programu i TV konzumu oduzeo značaj i negirao uticaj koji bi, prema drugim autorima, televizije imala na porodicu i kontakte u porodici. Izlazi da je vreme gledanja televizije samo prilika da se več ustaljeni i nepromenljivi odnosi u porodici testiraju i ocene. Zajedničko sa ostalim istraživačima je posredno priznanje da pračenje televizije može da bude navika bez koje se ne može, da televizija služi za savladivanje i potiskivanje porodičnih problema itd. Nadovezujuči se na tu temu Diter Štolte (Dieter Stolte, Personale Kontakte unter dem Einfluss des Fernsehens) u istom broju iznosi tvrdnju da televizija, proporcionalno dužini vremena gledanja, utiče na organizovanje porodičnog života. Iz toga proizilaze i zađaci za Ijude sa televizije, za one koji stvaraju programe. Autor u svom izlaganju polazi od stvarnog stanja u Neraačkoj a ono je: 1. TV konzum - dužina gledanja - nije porastao iako je uveden treči program, što znači da je postignut stepen zasićenosti, 2. televizija je postala svakodnevica, 3. mnogi gledaju TV programe samo usputno,

4. jedva da je TV program dodatni razlog za razgovor i to treba da brine ne samo Ijude sa televizije nego i obrazovne ustanove, jer je porodica mesto gde se lični kontakti i televizija ukrštaju. Na osnovu takvog stvarnog stanja po shvatanju autora važni su sleaeći stavovi: 1. kontakti su stvar prilike i sposobnosti pojedinaca, 2. stvarna mogućnost oblikovanja odnosa između ličnosti i televizije leži u ličnosti, 3. oblici programa mogu da unaprede ili onemoguće lične kontakte, 4. lični kontakti se najbolje ostvaruju preko teme koja se odnosi na konkretnu situaciju gledalaca. Autor nije ostao dosledan postavkama sa početka članka pa se dobija utisak o pokušaju da se odgovornost televizije minimalizuje i članak se i završava, kao i uvek kad se u takvim prilikama ne želi da zauzme jasan stav, konstatacijom koja ninašta ne obavezuje, kako treba iskljućiti monokauzalni način posmatranja, kako se lični kontakti i televizija nalaze u spletu mnogostrukih međusobnih uticaja, kako zaključke treba donositi uz krajnju obazrivost itd. Članci i rasprave o televiziji kao prenosniku nasilja i straha bili su česta tema ranijih godišta „Medien-Report”, pa je u ovom godištu dat prikaz, odnosno pregled osnovnih pravaca o toj temi (Hertha Sturm - Marianne Grewe-Partsch, Das Fernsehen-Vermittler von Gezvalt und Angst?, u broju od 15,1 1979). Literatura je obimna i autori su naveli samo glavne teoretske radove. A. DOSAĐAŠNJE TEORIJE: 1. Učenje posmatranjem i oponašanjem, nazvano teorija socijalnog učenja.

253