RTV Teorija i praksa

ove osnovne studije, sto studija koje su u knjizi na kraju nabrojane. Pored toga, sama knjiga izazvaće sigurno stručne krugove i na kntička razmišljanja, komentare, pa će u stvari ovaj rad biti ne završetak jednog procesa rada, nego početak svetske debate o komuhikacijama. Međutim, debate će sada biti vođene na kvalitetno drukčijoj osnovi. Verujem da te debate neće biti doktrinarno-propagandističke, već će biti vođene u jednom konstruktivnom, tolerantnom, naučno zasnovanom razmatranju ovih problema. M.Jevtović: Naš časopis nastoji da otvoreno sagledava pitanja i probleme RTV komunikacija. Ima nekih pitanja koja bi trebalo da vidimo kako se rešavaju u drugim zemljama, da bismo svoje sagledah realno, jer znamo da je za dobru politiku najvažnije imati realnu sliku stanja. Vi ste u ovoj knjizi stanje svetskih komunikacija opisali, čak toliko ste hrabro neke stvari rekli, da ne znam koja bi zemlja htela da pripiše da se to baš na nju odnosi. U tom smislu ima nekoliko izuzetno interesantnih pitanja. Recimo, problem tehnike i tehnologije radio-televizijskih uređaja. Veliki proizvođači proizvode tu tehnologiju isključivo na jedan određen način. U knjizi je rečeno da je on tako glomazan i tako komplikovan da se pojedinac i ne usuđuje da mu pristupi. Ta tehnologija je pravljena sa određenom svrhom, da samo pozvani njom rukuju da bi se na siguran i bezbedan način manipulisalo masom i obezbeđivali profit i vlast. Da li takva tehnika, proizvedena u zernlji u kojoj je izumljena, pa uvezena u neku zemlju (malu, nesvrstanu, pa i u našu zemlju) donosi određenu tehnologiju, a samim tim i određene načine „komuniciranja” sa Ijudima te se na neki način vrši, hteo ko ili ne, čak i politički uticaji takvom jednom ogromnom mašinerijom? B.Osolnik: Naravno, baš u oblasti radio-difuzije u najoštrijoj formi dolazi do pojava da ova sredstva, koja bi mogla biti vanredna sredstva nacionalnog razvoja, kulturnog napretka itd., postaju sredstva ekonomske i kulturne zavisnosti, Prvo, što u izgradnji postrojenja mnoge zemlje dolaze u situaciju da moraju prihvatiti uslove koji za njih nisu samo ekonomski štetni, već ih dovode u stanje kulturne potčinjenosti, moraju prihvatiti određene standarde, čak određene stručnjake. Onda, u nedostatku sopstvenih materijala, naročito u novim televizijama, veči deo programa ispunjava se stranim proizvodima, što sve, naravno, dovodi do nekakvog otuđivanja tih medija od

187