RTV Teorija i praksa

Srđana Karanovića puštali veštačke suze, cedili iz sebe veštačku krv, slikali se u pozama, doturali kameri lepši profil, i uopšte pravili televiziju po svojoj meri. U tom smislu, scena „krvoliptanja” u seoskoj kafani (presudna po istragu), ponovljena više puta (i kroz „amaterski, presni film” jednog od svedoka događaja) sve radi otkrivanja istine o datom događaju putem „istine po mediju”, u konačnoj strukturaciji doima se kao raščinjavanje mitologema televizijskih poslenika da je lako preneti „objektivnu činjenicu iz života” u svet televizijske zbilje. Feed-back ove drame je povoljan za televiziju kao medij u onoj meri u kojoj je televizija nagnala stvaraoce („tekuće gledaoce našeg televizijskog programa”) da kao dramatično prikažu nedokučivost ishodišta informacije. Nevernica... nije osvetlala obraz našoj televiziji več joj je brutovski dodala još po neku mrlju veštačkog rumenila. Sasvim izdajnički - ali od srca! Posle ovog izdajstva, neki Ijudi s televizije dobiše mrlju na savesti, ali urednik dramske redakcije TV Beograd nije to tako tragično shvatio pa je, među svim onim velelepno-umujućim dramama iz istorijskih čitanki iliti „dramama dokumenta", popularnim u narodu, kažu (poslednji krik ove mode bio je Slom Svete Lukića), „ušuškao" još poneko delce ~iz rukava" Višnjič-Karanović. David, na.ravno, ne samo da nije naivan več je i mudar: dve drame koje je u međuvremenu režirao Slobodan Šijan ( Šta se dogodilo Filipu F’reradoviću Marinka Arsića Ivkova - 1977. i Najlepša soba Zvonimira Kostića - 1978), veči su poen za njegovu redakciju (Stanisavljević, Karaulac, Putnik) no svi oni visoki pogoci na filmskim festivalima tipa Zemaljski dani teku Gorana Paskaljevića i Lične stvari Aleksandra Mandića (Pula ’79). Oni koji bi da prave film a nemaju para pa rade film kao „presnu stvarnost” (krupni planovi i slično), to jest „rade” televiziju zbog Ijubavi filrnske radi, na televizijskom ekranu su (po pravilu) daleko manje (slavno) prošli: licitarska srdašca ovih reditelja u dodiru sa televizijskom realnošću brzo se izmrve pa od toga ostane, recimo, „ušećereni" film (Zemaljski dani...), ili „srcolika” informacija (Lične stvari). Naravno, tu se ništa пе može: Ijudi vole film više no išta, pa im dramska redakcija televizije (kao i u Americi) služi kao dobrodošli azil (u kome možeš „vežbati prizore u slikama koje se kreću”) odakle se lakše dobija viza za - Film. Eto, Slobođan Šijan je prošle Pule bacio u nesvest kritičare (kažu i publiku) svojim prvencem - Ko to tamo peva, a da se niko nije prisetio da je Šijan nešto slično po strukturi sačinio u Šta se dogodilo Filipu Preradoviću (songove pevaju isto tako Romi, muziku takođe napisao Vojislav Kostić: istina.

184