RTV Teorija i praksa

u televizijsku predstavu Samo nekoUko reči u čast gospodina Molijera. Na televiziji Don Žuana igra A.Širvindt, a u pozorištu - N.Volkov i M.Kozakov. Pristupivši radu па televiziji počeo sam da probam fragmente DonŽuana i njihova zamisao je bila isto onakva kakva je ostvarena i na sceni. Ali, оп je zahtevao mnogo pedantniji, rekao bih čak skrupuloznije-filosofski rad sa glumcima. U filmu i na televiziji je to tako reči nemoguče tamo su sasvim drugačiji uslovi rada. Čak ako se glumac i upinje svim snagama da dospe na film i televiziju, on svejedno tamo dotrči i ponovo otrči odatle, i ne znajuči ni pola onoga što bi trebalo da zna. Zato sam odlučio da snimim celu tu komplikovanu filosofsku partituru lika a Širvindtu takoreči ništa o njoj nisam ni pričao. Ali sam znao da imam mogućnost da načinim veoma interesantno poređenje života Molijera sa onim kako če sam Molijer, sam Jurij Ljubimov, koji igra Molijera, igrati Zganerela u DonŽuanu Tako su moji zadaci pri inscenaciji u teatru i na televiziji jednog te istog dela MolijerovogDonŽi/aroz - bib različiti. Ako, recimo, moram da prenosim samu pozirišnu predstavu na traku, onda ču promeniti celu njenu formu, celokupnu plastiku, jer če materijal biti nov. A tumačenje, filosofsku razradu, sve psihološke momente ostavljam bez promena. Neču imati mogućnosti, neću imati snage, neću imati vremena da načinim varijantu koja bi bila dostojna onoga što je postignuto u teatru, koju smo tako dugo i pažljivo osmišljavali. Samo nekoliko reči u čast gospodina Molijera - to je čisto televizijska stvar, ona je ostvarena po drugim zakonima; tamo se, kako smo videli, ja udaljavam malo od dubinskog fumačenja klasičnog dela, koje pokušavam da postignem u teatru, i postavljam zadatak dostupan tom vidu umetnosti, Da li sam Vas pravilno shvatio: televizija je, po Vašem, umetnost „grublja” od teatra? Ma kako to bilo čudno, čini mi se da je teatar umetnost mnogo finija od filma i televizije. Film je ipak proračunat na rešenja, možda mnogo ozbiljnija, ali trenutna. Retko čovek može da susretne u filmu takvu razradu karaktera, koja je potpuno normalna u pozorištu, takvo produbljeno tumačenje literarnog dela kao u teatru. Film je pre reporter, i što se toga tiče, on ima ogromne mogućnosti. Veliki filmski reditelji, kao na primer Felini, umeju to fantastično da koriste. Ipak, njihovi filmovi se sastoje od mudro montiranih hronika-epizoda - hronika u smislu istinitosti fakture. Film je tehnički fizički složeniji za reditelja, ali je zato umetnički mnogo lakši. A teatar... Sedeči među prijateljima,

154