RTV Teorija i praksa

piješ kafu, i nema za tebe onih užasnih dana snimanja. Fizički kt'O da je sve mnogo lakše, ali emocije i glava rade, čini mi se mnogo intenzivnije u teatru, nego u filmu. Tamo postoji mogučnost da se radnja prebaci iz jednog mesta u drugo, postoji mogučnost asocijacija, poređenja, vešte montaže kadrova koji su snimljeni u razno doba. To je unutar filma mnogo lakše, iako je fizički mnogo teže. Da bi se u teatru ostvario Sladak život bilo bi potrebno kao prvo grandiozno literarno delo, a kao drugo višemesečna, usredsređena, pedantna razrada uloga. Potreban je maksimalni stepen napetosti svih unutrašnjih rezervi nekoliko Ijudi. A u filmu jedan talentovani čovek, imajuči kameru, sa grupom Ijudi koji pojma nemaju o njegovoj zamish, stvara čuda - on drži u glavi nekakav plan i ostvaruje ga, übeđen sam, skoro sasvim lako, bez posebne napetosti, računajući da če i za vreme montaže mnogo toga uspeti da smisK. A teatar je po trošenju unutrašnjih snaga - umetnost mnogo neustrašivija od filma. Istina, možda je najteže, najhrabrije - kada čovek sedi za stolom i nešto piše. I još se ne zna šta če nastati pod njegovim perom - Rat i mir Ш nekakva glupost To je umetnost maksimalne unutrašnje energije, duševne usredsređenosti, jer tu čoveku ništa ne može da pomogne. Samo pero, dobro Ш loše, Kst papira i tvoje misli, tvoja osečanja. Čak nema ni drugova po umetnosti koji bi svojim lepim Kcem, Ш orlovskim nosom, ili temperamentom mogli da prikažu na sceni ono što si smisiio. Postoji samo ono što možeš da izvučeš iz samog sebe. Ipak, sa kakvim se praktičnim osobenostima sukobljava glumac na televiziji? Reditelj teatra i filma, za razKku od reditelja televizije, ima mnoštvo pomoćnih sredstava. Na televiziji - u svakom slučaju takvoj kakva postoji kod nas - on poseduje minimum pomočnih sredstava. Ako, razume se, ne stvaraš televizijski film, jer je to već sasvim druga umetnost, to je ipak film. ]a govorim o običnoj televizijskoj emisiji, gde su mogućnosti mnogo manje nego u teatru ili na filmu. Težina se ipak uglavnom svaljuje na glumca - na njegovu mimiku, njegove oči, njegov unutrašnji svet koji otkrivaju te oči, to Kce, taj osmeh, taj polugestiK jedva pnmetno okretanje. MisKm da sama okolnost da se osnovna težina svaljuje na pleća glumca i predstavlja osobenost njegovog stvaralaštva na televiziji. Pre svega sam to morao da imam na umu, nezavisno da Ks radio za televiziju Puškinovog ßorisa Godunova ili Arbuzovljevu Tanju Secate se, u iilmu Tarkovskog Andrej Rubljov postoji epizoda Golgote - ogromna strmina prekrivena snegom, težak krst,

155