RTV Teorija i praksa

posebno insistira na semantičkim i estetičkim porukama. U anaKzi ovog fenomena on je ona vrsta erudite za čije i previde gotovo da imamo opravdanja. Ova erudicija nije nametljiva nego spontana i proističe iz temeljitog autorovog poznavanja istraživane građe kao i teoretičara koji se bave ovom problematikom. Đorđević se prema svačijem mišljenju odnosi sa dosta pažnje i spremnosti da uvaži čak i one razloge koji njegovom načinu mišljenja i argumentovanja ne odgovaraju sasvim. Posle prvog, koncizno saopštenog dela 0 teoriji informacija Đorđević u drugom delu znatno više pažnje posvećuje teoriji masovnih komunikacija uveren da su ove dve teorijske oblasti međusobno tesnp povezane, sa mnogim zajedničkim osobinama i unutrašnjim svojstvima. Kao i u prvom delu i ovde je društvena praksa svekoUko osnova teorije koja polazi od masovnih komunikacija. Da bi zasnovao nauku za koju smatra da može biti efikasna u sagledavanju i objašnjavanju komunikativno-informativne prakse, on podvrgava anaUzi interpersonalnu komunikaciju, masovnu komunikaciju i njihove funkcije, komunikativni čin posredovane komunikacije, dvosmernu 1 dvostepenu komunikaciju, masovne medije: štampu i mentalno-psihološke i semiotičko-značenjske mehanizme njenog delovanja, radio, film i fihnski spektakl, televiziju i njen spektakl. U slojeviraa koji su u Đorđevićevoj knjizi veoma dobro impostirani postoje segmenti koji su zgusnuti, u kojima se nalazi koncentrisano raznovrsno dosadašnje iskustvo iz ove oblasti, aU postoje i delovi u kojima je moglo biti inkorporirano više postojećih iskustava. Ovo se naročito odnosi па delove o estetskim porukama i jezičkom elementu u sistemu komunikacija i inforraacija. Konsultovanje, na primer Aristotelovog Organona ne bi obogatilo samo istorijsku dimenziju Đorđevićevog dela nego i semantičku sferu koja je u ovom delu veoma prisutna. IU iskustvo Ernsta

Kasirera, kad je reč o jezičkoj struktun informativne prakse, iz kojeg je izašla i Suzana Langer koju Đorđević na više mesla pominje i komentariše. Slično je i sa Arnoldom Gelenom koji je u jeziku video svojevrsnu komunicirajuću delatnost iU sa Umbertom Ekom, kome Đorđević ostaje ponajviše dužan s obzirom na svoje osnovno polazište, koji je u otvorenosti dela video posebnu mogućnost za otvorenost informacije, tumačeći pri tom delo u vrlo širokom smislu, übrajajući ovde i televizijsko iskustvo. Eko je u svojim kasnijim istraživanjima otišao još dalje pa je gotovo izjednačio kulturu sa informacijom i komunikacijom kako to cini i Edvard Hol u svom delu Nemi jezik, a koji ponavlja i dalje razrađuje pokušaj Arnolda Tojnbija da izgradi gramatiku poruke koja može da traje nekoUko stotina godina. Od posebnog su značaja neka novija istraživanja od kojih delo Agnes Heler nije usamljeno aU je veoma indikativno sa stanovišta proučavanja ove problematike. Ona uvodi pojam svakodnevnog opštenja koje nas povezuje sa jednim ranijim iskustvom iskustvom Maršala Makluana sa svim svojim kontroverzama. Heier je svakodnevno opštenje uzela kao osnovu i odraz društvenih odnosa što je svojevrsno rodno mesto Đorđevičeve teze o odnosu komunikativnel društvene prakse pri čemu on ne pada u zabludu i ne izjednačuje ih. Iskustvo Helerove je dragoceno s obzirom da ona uzima u obzir niz međueleraenata koji ispunjavaju prostor svakodnevnog opštenja, komunikacione prakse. Ovde hi nd veUke koristi bila i isknsfva jednog Droia sovietskih, a naročito poljskih istraživača, a u prvom redu onih koji uvode sociološku dimenziju u proučavanje jezika i kulture kao svojevrsnih ishodišta komunikacione prakse. Nova Đorđevićeva istraživanja će sigurno i ovo uzeti u obzir što će našu teorijsku misao sa područja informacija obogatiti i usavršiti na isti način kako je to i ova ktijiga učinila.

Dr Radoslav Đoldć

178