RTV Teorija i praksa

R.L: Naša sredina je prilično maliciozna. A.Š.: Sredina ili TV sredina? R.L: Televizija sakuplja širi broj Ijudi koji su zainteresovani da se pojave na ekranu. Nije samo televizija u pitanju. Televizijska stvar je manje-više jasna. Da li smo mi međusobno dobronamerni ili ne, to i nije toliko bitno. Ima mnogo pratećih ustanova i Ijudi koji bi želeli da se prikažu na televiziji i oni uvek reaguju. Pišu televiziji pisma protiv, telefoniraju. Televizija je na meti. Svako može da kaže. o televiziji šta hoče. A.Š.: Sami ste pomenuli da je televizija kolektivan rad, mnogi je smatraju industrijskom proizvodnjom, da li je vas lično neko na televiziji impresionirao? R.1.: Da svakako. Ljubivoje Ršumović i Dragan Babič, njihov Dvogled još u vreme kada ih nisam poznavao i sarađivao sa njima. Zaharija Trnavčevića uvek slušam i kada me tema o kojoj govori ne interesuje. Čovek mu veruje. Nikada vam sa njim nije dosadno i uvek ga razumete. Svetolik Mitić mi uvek zađržava pažnju. Ali, za mene največi autor, novinar, ostaje Bora Mirkovič. Sa njim sam najviše voleo da radim. Emisija Portugal, poslednja koju smo radili... On nije stigao da je vidi. Mislim da je bolja od svih emisija koje smo pominjali. Ne znam da li je ovo trenutak da se predloži, ali mislim da bi trebalo da se godišnja autorska televizijska nagrada nazove njegovim imenom. Svakom stvaraocu imponovalo bi da dobije Nagradu „Bora Mirkovič”. Možete li da napišete to u časopisu? Ne znam zašto to nije do sada učinjeno. Dele se anonimne godišnje nagrade, sat za deset godina rada, zlatnik za dvadeset predaje predstavnik sindikata. ...Ne znam zašto se to na televiziji tako... uopšte... A.Š.: Možda zato što je televizija, ipak, na izvestan način industrija. Ne ceni dovoljno ličnost? R.L: Najstrašnije je što svi mi govorimo: televizija je kriva. Mi svi govorimo ~oni”. Tako govori direktor, tako govore drugi, Vi. Ja. Mi smo televizija.

189