RTV Teorija i praksa

umetnosti koji, možda, u drugom obEku ne bi dospeli do masovnog gledaoca. U poređenju sa uticajem grafike uticaj velikih plastičnih oblika - scenografije televizijskog teatra, kostimografije i, najzad, svetlosti kao elementa plastičnosti više su tradicionalni. Za scenografiju na televiziji u umetničkom smislu primenjuju se ista pravila koja postoje u pozorišnoj scenografiji. Slična zavisnost postoji između scenografije i ideje reditelja; kostim je u televizijskom studiju isti kao i na sceni, a najzad, i gledalac televizijske predstave je isto što i gledalac u teatru. To je čovek koji se svesno priprema za prijem određenog kompleksa umetničkih utisaka. On je običan gledalac samo više puta umnožen. Ipak, to ne znači da televizijska scenografija nema svoje specifične osobine. Čini mi se da je najglavnija od njih, a ona se može primetiti ako se proučava fotografija dekora televizijskog teatra, međusobno zamenjivanje pojmova scene i estrade u televizijskom studiju. Prirodno da je ova osobenost u vezi sa načinom emitovanja datog TV spektakla, upravo sa činjenicom postojanja ravnog televizijskog ekrana na kome kamere pomoču raznih planova emituju određene momente koncentrišuči pažnju gledalaca na sliku u celini ili uvečanu sliku. Ova tehnika je bliža filmskoj tehnici nego pozorišnoj. Istina, treba da napomenemo da ovde postoje bitne razlike. Pre svega prostor koji se prikazuje pomoču filma praktično nije ograničen. Na televiziji kao i u pozorištu, i pored korišćenja svih sredstava za dobijanje prostorne iluzije, njega ograničavaju veličina scene ili studija. Sem toga televizija se i ne trudi da sakrije ograničenost prostora. Tako, na primer, u televizijskoj predstavi Vojnici vidimo daleki seoski pejsaž koji se prostire do samog horizonta pomoču realističkog prednjeg plana kome služe hartije i različiti predmeti razbacani po podu studija. Niko se, međutim, ni ne trudi da uveri gledaoca da to nije plastična ideja. Materijalizovanost i realnost (čak tako jaki kao, recimo, živi konj u studiju) koliko služe za postizanje efekta iluzije, toliko služe i za razotkrivanje iluzije i zamene novim neobičnim povezivanjem faktura, stvaranjem neočekivanog efekta koji se nalazi negde na granici nadrealističkih utisaka ili onih koje izaziva pop-art U scenografiji Dueta dijalog glumaca se vodi u prostoru čije produženje daje perspektivu ulice koja se udaljava. Međutim mi ne osečamo trud autora emisije da podvuku dužinu ulice.

162