RTV Teorija i praksa

sadržaja najavljivane emisije; i najzad treći - plastična šala ili pokušaj da se postigne efekat „čiste”, apstraktne plastičnosti. Uzećemo za primer telope emisije Tečno zlato ili Gea. U prvom slučaju uz pomoć oblika slova sem obične informacije Stvara se utisak žitkosti rastopljenog metala. U drugom slučaju osnova na kojoj se nalazi natpis simbolizuje temu astronautike. Sledeći korak u tom pravcu može biti raznovrsno dopunjavanje pomoču grafičkih oblika ne samo sadržaja, već čak i raspoloženja i poetike emisije. Grafički predstavljene šale nalik na amorčića sa nalepljenim smokvinim listom ili prikazivanje likova iz kabarea Jeremije Pšibore na telopu predstavlja nešto slično signalu upožorenja gledaoca da se naoruža odgovarajučim raspoloženjem pri gledanju objavljenog programa. Ovi primeri, a moglo bi se navesti mnogo takvih, ipak se odnose na veoma ograničenu oblast upotrebe grafike na televiziji, odnosno na mogučnost „potpisivanja” njenog rada u vremenu. Grafika je u filmu koristila tu mogučnost upotrebljavajući sve oblike crtanog filma od najjednostavnijih crtanih priča do apstraktne filmske trake. Mislim da je savremeni gledalac filma morao da primeti kako su se burno razvijale grafičke forme u tekstu špice filma. Naslovi koji su pre dvadeset godina obično imali informacionu funkciju, sada često prerastaju u male grafičke etide koje operišu s ogromnim bogatstvom oblika i demonstriraju nivo likovne umetnosti prevazilazeči često slikovitost samog filma. Televizija se trudi da ne zaostaje i mada su sredstva uticaja grafike u uslovima crno-belog filma skromna, to ne znači da su manje efektna. Kao primer za pokretnu, apstraktnu grafičku ritmiku može da posluži telop Književne panorame koji se sastoji od crnih krugova na beloj osnovi; prekrasan je telop emisije Susret sa piscem, gde iz nekoliko fragmenata izrasta crtež guščijeg pera na crnoj osnovi; najzad, telop Bračnih saveta madam Godl u kome oživljava monumentalna slika glumice u glavnoj ulozi. Svesno sam posvetio toliko pažnje ovim manifestacijama grafike na televiziji koje obično zanemaruju i smatraju pomočnim sredstvom. Insistirao bih na razvoju njenog značaja i na uvođenju u sferu „velikog” plastičnog uticaja televizije. Ona juriša na gledaoca bez upozorenja i dopire do svesti onih gledaiaca koji obično posle najavljivanja emisije posvečene umetnosti isključuju televizor. Grafika na televiziji takođe oplemenjuje onu „vizuelnu bujicu” koja juri prema nama sa ekrana pridajući mu u najmanju ruku izgled plastične organizacije. Sem toga ona kao da postaje krijumčar problema

161