RTV Teorija i praksa

iz njega stvorilo svet” (Sartr). Prevazilaženje se, vrši na nivou strukture i na nivou slobodne svesti Drugog. ~Ta slobodna svest” - veli Sartr - „čija priroda je da je svest o nekoj stvari i koja se samim tim konstituiše naspram realnog, i koja ga prevazilazi u svakom trenutku, pošto ona može biti samo bivstvujuča-u-svetu, to jestživeći svoj odnos prema stvarnom kao sitnaciji - šta je ona u stvari ako ne prosto naprosto svest koja se sebi samoj otkriva u cogitu.” 8 Ovaj cogito nalazi se u otvorenom sada, u tami anticipirajuće svesti koja sluša na tragu konkretizujuče radio-dramske poruke stojeći, takođe, i u jednom refleksivnom odnosu prema sebi. Jer, ~kao onaj što je transcendentalno postavljen”, slušalac radio-drame „pokušava najpre unutar svog transcendentalnog horizonta iskustva omeđiti sebi - vlastito” (Huserl). Tu je moguće uočiti pojavu predikata koji osim čistih doživljaja {„pasivne i aktivne intencionalnosti”), imaju i karakter saznanja koje je, delom, podstaknuto izvorom (radio-dramom). Drugim delom saznanje pripada subjektu kao njegovo „nedeljivo unutrašnje određenje”, kao njegov vlastiti svet utemeljen u iskustvu. Tek, dakle, u kontinuiranoj „zornoj sintezi” svesti o izvoru i svesti sopstvene unutrašnje određenosti, ukazuje se slušaocu radio-drame - saznanje. Priroda i bit toga saznanja je tek samo jedan od načina da se prevaziđe realno kako bi se stvorio sopstveni svet U tom smislu možemo reći da radio-dramsko umetničko delo svojom „transcendentalnom estetikom” (izraz je Kantov - prim 8.T.) i tek njome, u krugu objektivnog sveta kome pripada slušalac, izgrađuje (tek), na svom najvišem stupnju, saznajni tok i svet saznanja. U granicama svoje upravo završene prezentnosti radio-dramsko umetničko delo funkcioniše kao

8 Žan-Pol Sartr, „Svest i imaginacija”, zaključno poglavlje iz studije Imaginarno. U; „Lica” 1980/3-4, str. 59.

45