RTV Teorija i praksa

da televizija teži ka dobijanju nekakve koheretnosti i upada u sledeća bezizlazna stanja. Ispostavlja se da „kamerno vreme”, vreme između miksovanja, vreme približavanja i udaljavanja kamere, vreme penetriranja u prostor - nema ničeg zajedničkog sa „muzičkim vremenom”: vremenom trajanja taktova, motiva, fraza, vremenskim intervalima između „predaha” muzičkog kontinuuma. To su jednostavno dve podele vremena koje su sasvim strane jedna drugoj. Zbog toga nastaju sizifovski napori da se savlada „kamerno vreme”. Radi se o tome da se vremenska struktura vizije bar malo učini sličnom vremenskoj strukturi muzike. To ide neverovatno teško, jer je „kamerno vreme” po prirodi aleatorično, muzičko pak, „užasno” precizno. Na sve to - u slučaju simfonijskog koncerta - dolazi teškoča još jedne vrste; ispostavlja se da je orkestar netelegeničaa Obuhvačen kamerom u totalu ispada iz televizijskog plana, znači lakvog u kojem je televizija u stanju bilo šta da saopšti. Pokazivan u partijama postaje nešto drugo nego akoncertnoj sali. Jer, kamera drugačije deli orkestar nego filharmonijska publika, a što je važnije - nego instrumentator. Instrumentacija deli orkestar na instrumentske porodice (gudački, duvački instrumenti itd.), kao i na njihove podgrupe (prva violina, druga violina, grupa duvačkih limenih instrumenata itd.). Kamera pak deli orkestar na grupe muzičara koji sede jedni pored drugih. I tu nastaju sledeći uzaludni napori kamere da „prati instrumentaciju”, u čemu se ne može postići preciznost, a čak se ne mogu izbeći ni veće nepodudarnosti. Dakle, čak i u najboljem filmovanju (prenošenju) koncerta preko televizije, mora doći do toga, da „vizija govori svoje, a muzika svoje”. Kao što smo već dokazivali - u vladanju nad gledaocem pobeđuje vizija. Muzika dolazi u drugi plan. Uhvatiće je onaj kome je do toga mnogo stalo ili kome se dato delo mnogo dopada, ali to više neće biti zasluga televizije, već stava i pažnje gledaoca koji, može se reći, kao da radi suprotno (ako se uzme u obzir ne intencija, več praksa televizije). Drugi televizijski gledaoci če videti - upravo videtil - koncert kao reportažu koja govori o tome kako se izvodi muzika. I to pod uslovom da akcija izvođenja bude na viziji dovoljno eksponirana. Na televiz jskog gledaoca kojim dominiraju vizuelni utisci muzika neče dejstvovati kao samopovratni komunikat, dakle, estetska funkcija muzike neće tada doći do izražaja. Tako eto, vidimo, da najpopularniji način emitovanja koncerta na televiziji pogađa samu muziku i njenu glavnu namenu. Ova konvencija predstavlja merenje snage prema namerama, a tih snaga televizija nema.

141