RTV Teorija i praksa

142

Izgledalo bi da televiziji ostaje još da zameni objekt muzičke izvođačke akcije nekakvim sasvim drugim. Ni tada neče iščeznuti problem nesposobnosti „ekranske strukture” za muzičko imitiranje, dakle - nekoherencije vizije i fonije, a daleka tematika vizije če nas još više udaljiti od muzike. Ispostavlja se da je televizija takvo sredstvo masovne komunikacije koje nije pogodno za popularisanje muzike kao umetnosti, kao komunikata estetske funkcije, Presudna za to je specifičnost ovog medija. Na osnovu toga tvrdim da se između televizije i muzike javlja konflikt priroda. Tako smo, dakle, došli do momenta u kojem nam neče biti teško da shvatimo hijerarhiju važnosti funkcije televizijske muzike. Nesumnjivo, preti joj konsternacija jer se ova najviše cenjena funkcija muzike, estetska funkcija, na žalost, pojavljuje na kraju. Štaviše - može se sumnjati, da se uopšte pojavljuje. Za primat se bore akustička i emotivna funkcija. Pobediče, mada sa malom prevagom, emotivna, jer u televiziji nailazimo • na takve „filmske situacije” kada ne toliko slušamo, kohko osečamo muziku. Ispostavlja se da je emotivna funkcija najotpornija na heteronomiju. Možemo takođe govoriti o semantičkoj funkciji, mada njen značaj za televiziju ne bi trebalo precenjivati. Stavičemo je, dakle, na pretposlednje mesto. Ne može li ova crna slika televizijske muzike postati svetlija? Svakako, u izvesnim aspektima ili interpretacijama se predstavlja bolje. Može se npr, prihvatiti gledište da joj upravo to heteronomno tretiranje muzike otvara prozor u svet, izvlači je iz zidova filharmonije, jer heteronomija, povezujući muziku sa drugim pojavama, proširuje polje njenog dejstva. Možemo se na svoj način tešiti da televizija ne doprinosi najviše destrukciji umetnosti kakvu danas posmatramo. Svakako, u oblasti muzike dozvoljava sebi veoma velike deformacije, njenoi neverno reprodukovanje, operisanje neskladnim fragmentima, njihovo povezivanje u prostoj montaži u besmislene tokove, davanje delu pokretne jačine glasa koja mu je strana, torpedovanje estetskog dejstvovanja muzike itd., sve bi se to moglo, ipak, interpretirati kao uosečanje u ~duh vremena” ili prosto - pohvalno dostizanje njega. Mislim na značajne, za savremeno umetničko stvaralaštvo, adaptacije, permutacije (stvaranje novih celina iz zatečenih umetničkih dela) ili kolaže: eksponiranje uloge reprodukcije (masovna kultura), tendenciju ka crpljenju stvaralačke inspiracije iz deformisanja umetnosti, programsko ništenje „atmosfere” umetničkog dela,