RTV Teorija i praksa

Mom životu, R. Bikov u Pikvikovcima, L. Bronjevoj i V. Tihonov u Sedamnaest trenutaka proleća, O. Jakovljeva u Mom jadnom Maratu itd. itd. Ali, uticaj televizije na sudbine teatra kroz glumce tek je otpočeo. Tek su prva pokolenja osetila njegovo delovanje. Tek su prvi odredi glumaca prošli kroz velika iskušenja i počeli da razrađuju zaštitni mehanizam ograničenja unutrašnje, subjektivne norme očuvanja. Televizija sve aktivnije diferencira glumačku masu, stavlja na probu stvaralačko stanje, stvaralački nonkonformizam. Rezultat se gubi u budućnosti. Neosporno je da je televizija promenila samo uslove glumačke profesije, da je uticala na psihologiju glumačkog stvaralaštva (počeci su, istina, bili na filmu, ali u uskim razmerama, samo za odabrane). Zahvaljujući televiziji danas je teško pronaći glumca koji nijednom nije video sebe na TV ekranu. Covek nekako ne može da poveruje da je još relativno nedavno glumac u tišini šminkernice razgledao i bacao pogled u tajanstvenu dubinu gledališta, pokušavajući da vidi svoje delo, da ga odvoji od sebe, da uporedi zamisao i svoje ostvarenje. Teško je predstaviti da je on samo kroz priču drugih, onih koji su sedeli u gledalištu, mogao da pronađe korekturnu silu, objektivnu osnovu za subjektivno prihvatanje uloge, Svakome umetniku koji radi u bilo kom vidu umetnosti dato je pravo da sa strane ili kroz vremensku distancu baci pogled na ono što je stvorio. Ne samo da oseti, već i da vidi svoju evoluciju. Da donosi, skriven od svih, najstroži, najobjektivniji sud. Glumac o tome nije mogao ni da mašta: on nije video sebe. Nikada. A danas mu je televizija stvorila i druge mogućnosti. Da li ih je on u potpunosti procenio? Da li je naučio da ih koristi? Na žalost! Dešava se da izvođač čak i ne želi da vidi šta je konačno ispalo od njegovih napora. Upitaš glumca kako je po njegovom mišljenju ispala uloga, a on ti odgovori: - Nisam ni gledao. - Dalje. Dopustimo, glumac odlazi u provincijski teatar. Ranije su se njegovi kontakti sa teatarskim životom prestonice faktički svodili odmah na nulu. I to - na početku puta, u najodlučnijem, najakutnijem momentu njegovog stvaralačkog života, kada su pred njim prve uloge, prvi neučenički susreti sa gledaocem, prve stepenice samospoznaje. Razume se, u umetnosti je nemoguče sa terazijama u ruci određivati tačne doze štetnog ili korisnog po umetnika. Nekome, moguće je, ograničenost teatarskih utisaka može biti i korisna. A obično je estetska informacija, posebno iz oblasti u kojoj radi dati umetnik, neophodna. Ali, razjedinjenost teatara, njihova prostorna raštrkanost otežavali

19