RTV Teorija i praksa

su brzu i punovrednu razmenu takve informacije. Ona se skupljala, zastarevaia i stizala tamo gde treba ponekad u unakaženom vidu, kroz loše prepričavanje. Ta nesavladiva, data samim karakterom teatarskog stvaralaštva razopštenost dovodila je do naglih promena estetskih nivoa. U istoriji teatra su uvek postojali pokušaji da se savlada ta razopštenost (Setimo se predstava ~po mizanscenama Hudožestvenog teatra” na provincijskim scenama Rusije.) Televizija nam danas pruža realnu mogučnost savlađivanja tih poteškoča. Da li koristimo te mogučnosti do kraja? I još nešto. Utičući na živi teatarski proces kroz glumca, televizija istovremeno menja i kriterije gledaoca. Nastaje sistem veza između lekcija, ostvarenih zahvaljujuči televiziji, i pripreme gledalaca u teatarskim gledalištima. To - sa svoje strane - počinje da deluje na pravac i intenzivnost scenskih traganja. Televizija se razlikuje od filma i teatra več i time što dolazi lično Svakome u kuču, da tako kažemo, privatno. Ona nam se intimno obrača, ne pretenduje na javni karakter naše prijemčivosti. Čovek i ekran ostaju u četiri oka, nastaje onaj efekat prisutnosti na kojem se gradi tako mnogo televizijskih teorija i dela. A!i, insistirajući na intimnom, ličnom karakteru odnosa između ekrana i gledaoca, mi ne moramo i ne smemo da ostavljamo van vidnog polja očiglednu činjenicu da se samo u izuzetnim slučajevima TV emisije gledaju u apsolutnoj, stvarnoj usamljenosti. Uobičajeni uslov kontakata sa televizijom je porodica, uzak krug dobro poznatih Ijudi, uobičajena društvena ćelija koja predstavlja svojevrsnu kolektivnu individualnost Umetnost, dolazeči u tu ćeliju, ne vrši nikakva preuredivanja, ne prekida uobičajeni tok života. Ako dolazi za vreme večere, onda je prati, ako dolazi za vreme porodične svađe, onda na izvestan način čak kao da učestvuje u njoj. Ona dolazi i kada smo premoreni od utisaka dana i kada, suprotno, osečamo nedostatak tih utisaka, kada smo preveseli i kada smo preozbiljni. Razume se, upadanje u tuđi život je očigledna istina za televizijsku estetiku, ali istoričari i teoretičari umetnosti podvlače sve češće: tako se, eto, stvara atmosfera nepoštovanja umetnosti, stvara se navika da se umetnost prima kao uzgred, vređa se visoki svet stvaralaštva svakodnevnim poslovima, prati se zveketom posuđa, telefonskim razgovorima, domaćim zađevicama. Pojavila se čak i teorija da je gledalac počeo bezobzirnije da se ponaša u pozorištu jer ga je tome navodno naučila televizija (gde je sveto drhtanje, gde je svečanost okolnosti, gde je...? itd., itd.).

20