RTV Teorija i praksa

stvarati te predstave, koje na neki način provocira ili inicira neka radio-zvučna smesa, igra ili tako nešto. Može se reći da je radio svojevrsno ogledalo čujnosti i zvučnosti i da se naša eventualna pomisao da je radio jedna monološka forma na neki način prevazilazi u stvaranju i u ostuarivanju povratne sprege. Kroz taj Jeed-back” radio u stvari traži sagovornika u našoj mašti. Prema tome, može li se zaključiti da je radio svojevrstan dijalog? U stvari, najbolje bi se reklo da je radio beleženje Ijudske, kolektivne, monološke egzistencije zvukom. Radio je najjači kad beleži taj otisak čoveka, kad pokreće onog drugog koji sluša, da pronalazi u tom lancu, da izvlači iz tog zvuka mogučnost nekog svog razrešenja. To je u stvari i osnovni zakon svih umetnosti... Ponekad je radio čak u prednosti nad ostalim medijima, jer se direktno obrača duhu čovečjem, jer nema tela, ostaje samo glas. Mislim da je radio ponajbolje „anticipirao” Branko Radičevič u Tugi i opomeni kad je rekao „Nje više nema - osta samo zvuk”. To je jedna od najčudesnijih formula ovog življenja, naime, mogučnosti da se na ovaj način živi u umetnosti, da se zapiše egzistencija zvukom. On je, u stvari, najdublje rekao sve o radio-umetnosti predočavajuči taj novi oblik kao moguči način razgovora sa mnoštvom onih koji nas ne vide, a imamo želju da budemo sa njima. Pa ipak, za našu civilizaciju se kaže da je civilizacija slike. Kako objašnjavate tu predominantnost slike u odnosu na akustičku stvarnost koja je, kao što kažete, imanentna našoj egzistenciji. Kada se čovek rodi, njegova osnovna intencija, težnja čoveka, biološki uslovljena, je govor, a govor je zvuk Prema tome, kaže se da je prvi izraz čoveka njegov plač, njegov krik, u stvari, ta „anticipacija" radija, kao forme i oblika komuniciranja sa svetom. Kako Vi gledate na proporciju slike i zvuka u našoj modernoj umetnosti? Za mene je zvuk skrivena slika. Ja sliku delim na nevidljiv i pojavni deo. Taj pojavni oblik, ukoliko nije spojen sa unutrašnjim ili skrivenim svetom slike koji se zove zvuk, ako tu nije pronađeno neko rešenje i ako ta unutrašnja slika koja se zove zvuk nije dovoljno jasna i ne nosi niz znakova i mogućnostd da se ti znakovi daije rascvetavaju i da tako stvara neke svoje slike, onda je to izraz neukosti i nemuštosti samog onoga koji radi. A to što je slika predominantna, sasvim je normalno, jer danas, kao i uvek, Ijudsko telo jeste osnova i osnovni pojam ži.vljenja; naime, suština je beleženje baš toga hoda, pokreta toga tela, njegovog postojanja kroz umetnost, istraživanje tog postojanja.

44