RTV Teorija i praksa

а ipak zadržava prednost etatizma, kao i socijaldemokratske vlade drugih zemalja, koje, kao i britanska tada nastoje da slobodu dejstvovanja privatnog kapitala ograniče i regulišu širenjem kontrole nad ključnim industrijama ili ključnim javnim službama (prosveta, kultura, itd ). U suštini, to ograničenje ipak manje-više odgovara stvarnoj situaciji koja vlada u eteru. Kad se govori o potpuno slobodnoj konkurenciji u oblasti emitovanja televizijskog i radijskih programa pretpostavlja se teorijsko postojanje neograničene količine radio-televizijskih talasa ргеко kojih se ti programi mogu emitovati što, kako je poznato, ne odgovara istini. Zapravo, opseg talasa dostupnih za emisiju je ograničen. Kopenhaškim sporazumom iz 1950 (njegova revizija je pitanje najbliže budučnosti, uprkos neučestvovanju Zapadne i Istočne Nemačke) utvrđuje se podela talasnih opsega na pojedine zemlje, a unutar pojedinih država određene frekvencije su još rezervisane za javne službe kao što su policija, vatrogasci, radio-telefoni, itd. Osim toga, svaki tip emitovane slike, u zavisnosti od broja „linija” od kojih je sastavljena na ekranu televizora, povezan je sa odgovarajučim opsegom talasa (na primer, predajnici sa 405 linija koriste talase na 25 MHz, sa 625 linija koriste talase na 38 MHz, itd.), što pri neophodnoj standardizaciji kako emisione tako i prijemne aparature uslovljava veoma veliko ograničenje slobode „kretanja u eteru”. U takvoj situaciji je, i bez ikakvih ograničenja pravnog tipa, potpuni liberalizam u oblasti televizijskih emisija jednostavno tehnički nemoguć. Kao i obično u slobodno konkurentskom sistemu tu dolazi, pre ili kasnije, do koncentracije kako kapitala tako i tehničkih sredstava (u ovom slučaju talasa) u rukama malobrojnih, snažnih preduzeča koja postepeno stiču stvarni monopol. Najbolji primer za to može da bude američka televizija gde, uz nedostatak bilo kakvih pravnih ograničenja u pogledu emitovanja radijskih ili televizijskih programa dakle, uz teorijski neograničen broj privatnih stanica celim radio-televizijskim tržištem vladaju samo tri močna organizma: ABC, CBS i NBC. U nezavisnoj britanskoj televiziji proces koncentracije kapitala je tek počeo. Njena žrtva su več postale sve

35