RTV Teorija i praksa

ledena prostranstva svemira i nepojamnim dostignučima kibernetike, robotike, elektronike... Ipak, i mnogo posle njegovih prvih dana, kada ga već postepeno prepokriva patina vremena i sve večeg uklapanja u svakodnevicu, pred široko otvoremm pesničkim očima i srcem radio ume da otkrije svoju pravu dušu. Šezdesetih godina Brana Petrovič, poeta mladih, posleratnih generacija, opet je zastao pred čudom radija u svojoj, na prvi pogled, pesmi za decu Rad i o ]a ne znam šta bih radio da nemam - radio. Otkako sam se rodio niko me nije tako razonodio. Deda je nešto drugo! U redu. Ali neko nije imao dedu. I ujak je nešto drugo! Ujak je neko! Ali je moj ujak živeo predaleko. Radio ne može da zameni tatu! Ali, neko je tatu izgubio u ratu. Svako me dirao i nervirao radio je pevao i svirao. Kad bih se od učenja zamorio radio mi je govore govorio. Kad sam dobio jedinicu, kad sam zgrešio radio me je tešio. Pa, kako da se čovek ne čudi u tako maloj kutiji toliko dobrih Ijudi. To mora da je rabota nekog vrača u tako maloj kutiji toliko pevača i svirača. Vetrovi dalekih ostrva u mojoj sobi huje! (Učiteljica kaže da je to zasluga struje). - Ma, kakva struja - ne verujem ja u te trice to je, oprostite...učiteljice... Učiteljica kaže: ~Ne budi luđi od vesla! Struju je pronašao Nikola Tesla!" U redu - Tesla...Za Teslu - bravo! Al’ u radiju ima i neki drugi davo'

16