RTV Teorija i praksa

postupaka u čijem definisanju učestvuju i ona opredeljenja koja su na izvestan način arbitrarna. odnosno estetska ili kulturna u širem smislu. Problem koji se pred nas postavlja nije, dakle. ispitivanje audiovizuelnog jezika kao tak\ og, da bisrno utvrdili kako treba uobličiti i realizovati poruke ove ili one finalizacije, već se naprotiv sastoji u tome da krenemo od velikog broja „polja upotrebe" u kojem su raspoređene mnogobrojne moguće poruke, koje nisu a priori definisane, na osnovu njihove tmalizacije i u funkciji brojnih parametara koji ih na različit način određuju. Ta polja upotrebe predstavljaju izvestan skup, ali nedefinisan - bez formalnih kriterija 0 pripadnosti njegovih elemenata. Taj skup se može nazvati - audiovizuelnim jezikom. ali u smisluraznorodnog jezika čiji su obrisi nejasni. pre agregat u formiranju nego čvrsta struktura. I, naravno, dogovor će važiti i biti bezopasan samo ako ne zaboravimo uslove na osnovu kojih je potpisan ukoliko, drugim rečima, ne počnemo ponovo da govorimo o „audiovizuelnom jeziku" kao o nečemu što u teorijskom pogledu prethodi upotrebi iz koje zapravo nastaje i čija je ona „racionalizacija . odnosno ukupno i približno određenje. gde nije dopuštena težnja ka strogom poštovanju pravila. Trebalo bi, naprotiv, odbaciti shvatanje da - pošto ne postoji jedan audiovizuelni jezik - postoji više njib. Pre bi se moglo reći da ne postoji nijedan, jer je to izražajnost u nadiranju, koja se postepeno organizuje u polja upotrebe, sa apsolutno nepredvidljivim bujanjima u budućnosti. Pomisao da je moguće govoriti na drugi način - kao o jednom već konstituisanom izrazu koji se može specifikovati putem upotrebe - predstavlja ekstremni rezultat definitivno zastarelog mita koji se javio još dvadesetih 1 tridesetih godina, kada se istraživala takozvana „specifičnost filmskog izraza". Bio je to poduhvat koji je imao svoje opravdanje u potrebi da se novim pojavama prizna „pravo na kulturnu egzistenciju", jer ih je bilo teško klasifikovati, a postojala je opasnost da se paradoksalno smatraju kao nešto izvan kulture. Poduhvat očajnički i, što danas dobro znamo, u svojoj suštini normativistički. U njemu se, štaviše, krila i jedna „reprezentativistička” teorijska pretpostai'ka. Kasnije će se ona, srećom, ili možda na nesreću, susresti sa tipično strukturalističkom težnjom koju je

148