RTV Teorija i praksa

којој imaju svog epilog. Znati i delati znači izaći iz nagonskog, odvojiti „nešto” od onog što preostaje i organizovati ga kao nešto što ima suštinsko istorijsko ustrojstvo. No, vreme ne treba mešati sa pukom prolaznošću. Naravno, niko nije večit, ali vreme je, da budemo precizniji, oblik u okviru kojeg se oživotvoruje i prenosi ta prolaznost: to je stanje kada se stiče jedno iskustvo, gradi jedna kulturna dimenzija, upoznaje, deluje i oseća. Vreme nije tačka koja se ne može uhvatiti između dva ne-bivstvovanja, prošlog i budućeg, nešto što više nije i čega još nema; niti je jednostavno nizanje neuhvatljivih trenutaka duž zamišljene prave. Prvo je vreme očaja, jednog duševnog stanja, a ne pojam. Drugo je instrument za orijentisanje, vreme merenja, određeno kao na primer kod časovnika. Može se učiniti čudnim i skorp neverovatnim da jedan tako jednostavan pojam i prividno očigledan, zahteva naporna razmišljanja, pa ipak je tako: što je znak da tako očigledan i nije bio. Avgustinu moramo zahvaliti na prvoj ozbiljnoj kritici vremena i na njegovom određenju kao „sadašnjosti prošlosti”, „sadašnjosti sadašnjosti”, „sadašnjosti budućnosti”, to jest, „sećanju”, „percepciji”, „čekanju”. 1 na toj osnovi krenula je savremena misao 0 , vremenu, kod Huserla (Husseri) ili Kasirera (Cassirep), kao osnovnoj strukturi iskustva, bez koje je nezamislivo bilo kakvo moguće i određeno iskustvo. 1 sigurno nije slučajno da se do ovih već klasičnih došlo upravo u trenutku - u prvim decenijama na'šeg veka - kada „istorija” konačno prestaje da bude neka vrsta reke koja grabi, stanište relativnosti ili samo logika bivstvovanja, kad se potvrđuje kao osnovna struktura Ijudskog iskustva. Ideja o „popularizaciji umetničke baštine”, posebno u formulaciji koju smo pokušali da damo, odgovara pre parcijalnoj pojavi unutar jedne kulture (činjenica da neki tvrde da je dobro širiti saznanja koja su rezervisana za malobrojne), jednom fundamentalnom otkriću - koje je nesumnjivo pripremano već duže vremena, a razradilo ga je čitavo društveno telo - ono je istovremeno specifičan horizont naše kulture koji je a priori istorijski. U okviru tog horizonta - ma kako bila različita uputstva koja prenosi umetničko delo uvek će se na neki način javiti svest 0 vremenskoj

163