RTV Teorija i praksa

tenziji u kojoj se iskazuje određena fundamentalna struktura. Naravno, to važi i za savremenike umetničkog dela čiji smo mi tumači. To važi i za buduća pokolenja. To će važiti posebno u slučaju čisto hedonističkog uživanja, tamo gde se zađovoljstvo zasniva na odnosu prema mučnoj prošlosti ili neizvesnoj budućnosti. To će važiti i za istoričara koji će težiti da u istorijskom delu vidi samo dokument. To će se odnositi na Ijubitelja umetnosti koji je spoj istoričara i hedoniste. Važiće i za turistu, tamo gde, s pravom ili pogrešno, umetničko delo dobija jedan identitet - na svakom stepenu gustine - upravo zato što čini da izvire prošlost koja nam tek posredno pripada, u odnosu na sadašnjost i pred jednom orijentacijom pred budućnošću, makar bila svedena na najmanju meru. No, zašto to onda ne bi važilo i za televizijskog gledaoca, kada je reč o fundamentalnoj strukturi koja se po definiciji ne može izbeći, ma kako da se ispoljava naše iskustvo? Bez sumnje, gledano vrlo uopšteno, trebalo bi da važi i za televizijskog gledaoca. No, videli smo, takođe, da postoje načini i stepeni realizacije.strukture temporalnosti, bilo u ’odnosu na predmet koji se aktuelizuje, bilo u odnosu na različita uputstva koja u različitim situacijama on ; može da prenese. Na kraju, nije isključeno da temeperalnost može doći u sukob sa samom sobom, ne kao fandamentalna struktura, već u svojoj aktuelizaciji u jedno određeno iskustvo. Koji je, konačno, uslov koji dopušta umetničkom delui da se nametne kao stanište vremena, u kojem prepoznajemo sebe same - u sadašnjosti i u odnosu na budućnost - u privilegovanorn trenutku prošlosti? I Da je ono u stanju da na neki način stvori prostor okc; sebe u kojem onaj ko gleda biva upijen; da postoji, jednom rečju, sklad između vremena onog ko posmatra i vremena ovaploćenog u umetničkom delu, na način da je u svakom trenutku jasno da se delo razlikuje od onog ko ga posmatra na način suprotnosti koja postoji između prošlosti i sadašnjosti-budućnosti posmatrača. On mora na izvestan način da izađe iz svakidašnjice, to jest iz stanja izloženosti slučajnim nadražajima, da se usredsredi na prošlost koja postaje sadašnjost, tako da r ona počinje njime da upravlja; i da na tu sadašnjost

164