RTV Teorija i praksa

pragmatičkog međudejstva karaktenstičan za televizijsku komunikaciju, naglašava ga i tako paradoksalno otvara druge puteve za najrazonorodnije poruke, potvrđujući upravo vreme svakidašnjice u njegovoj pomalo ravnodušnoj raspoloživosti. Nije, naravno, moj zadatak, niti me to zanima, da ponudim alternativni predlog u tom smislu. Morao sam da se ograničim na pokušaj da ocrtam situaciju sa teorijske a ne operativne tačke gledišta. Sada je potrebno da ga precizno upotpunim jednim isto tako teorijskim zaključkom. Situacija je, zapravo, u suštini jasna. Nema mnogo rešenja da se objedine vremena televizije i umetničkog dela, naravno i dalje u najširem smislu, što smo već precizirali. Ukratko: možemo pokušati da svedemo jedno vreme na drugo i obrnuto. I tada, na osnovu svega što smo rekli, nameće se zaključak da je umetničko delo to koje treba da se prilagodi televiziji, a ne obrnuto: to jest, ponavljam, pragmatičkom međudejstvu od čega se sastoji, a ne jednom tobožnjem i nepostojećem audiovizuelnom jeziku. A to je upravo suprotno od prisilnog prilagođavanja ili nekakvog kompromisa: kao što je preudešavanje na silu umetničkog dela - protivno unutrašnjim potrebama - sredstvu koje ga se ne tiče. Obrnuti pokušaj - prilagođavanje televizije umetničkom delu dovodi do neuspelih nagodbi, do prividnih i isključivo formalnih rešenja i, najzad, do nesaglasja vremena. Pomislite šta bi se dogodilo ukoliko bi se popularisala neka fizička, matematička ili logička teorija tako što bi se pokušalo da se „običnim reČima” objasne upravo najstručniji pojmovi. Rezultat svakako ne bi bio uspešan - što se, uostalom, mnogo puta dogodilo baš u emisijima posvećenim Ajnštajnu i teoriji relativiteta: nastala bi zbrka nerazumljiva za svakoga, bio on poznavalac ili ne. O jednoj istančanoj teoriji, međutim, može se, a da se ne pogreši, nestručnim jezikom reći upravo ono što se može reći. Ovo je nesumnjivo tautolgija, ali ona pretpostavlja da nema istančane teorije koja nije u vezi i nema dodirnih tačaka sa opštim iskustvom i sa opštim sposobnostima da se ono izrazi: reč je, kao i uvek. ne o , svođenju". „simplifikaciji", „pribegavanju nekim drugim sredstvima" da bi se objasnilo ono što je razumljivo samo na svom pravom jeziku, već da se isfiltrira -na

168