RTV Teorija i praksa

trenutak. Ta drama je iz mnogo razloga bila stavljena na led. Naime, šest meseci se vodila diskusija: da li da je stave ili ne stave na program. A.Š.: A razlozi? A.Đ.: Nikako politički. Bilo je tu ličnih razloga. Ja sam radio pomalo u nadrealističkom stilu. Tada je to bilo još uvek pomalo neobično. Igrali su Ružica Sokič, Vera Čukič i Slobodan Aligrudić. Tekst je bio sjajan. Prvi Žakov (A.P.) za televiziju. Umetnički svet je sjajno primio tu dramu. Iz Zagreba su stizali telegrami, čak su se Hetrih i Faneli odmah javili telefonom, Kritike su bile veoma povoljne i drama je bila uvršćena u program Bledskog festivala, dobila je nagradu, tek... odjednom je počelo da se računa sada sa nekim već ozbiljnijim odnosom prema Aleksandru Đorđeviču. To je trajalo (do tada) skoro tri i po godine. Kao kada u pasijansu odjednom počnu karte da vam se otvaraju. Onda je naišla komedija Brane Cmčeviča Njen prvi čaj, pa serija Gordana Mihića „Samci”, zatim serija Brane Cmčeviča „Zanati” i tokom dve godine postao sam čovek koji je mogao da bira, naime mogao sam da kažem: neču to da radim, jer nije moja krvna grupa, što je veoma značajno za čoveka, jer ako morate da radite sve, onda je to kao na lutriji, često unapred padate, mada možete i da dobijete. A.Š.: Šta mislite da je, sem talenta, bilo presudno za vaš uspeh? A.Đ.: Meni je nedostajalo ono što ja stalno govorim mladim rediteljima - kao kod pilota - kod njih se pita koliko časova imaš u vazduhu? Ili kao kada vozite kola, ovladate i neke stvari automatski radite. Ne postoji napetost sa te tehničke strane. A.Š.: Da li ste u ono vreme bili svesni važnosti rutine? A.Đ.: Znao sam da mi to strahovito nedostaje. Stekao sam rutinu i lakoču u onoj fazi kada sam radio sve. Iz prethodnog rada imao sam jednu veliku prednost o kojoj možda malo neskromno govorim. Ja sam u pozorištu naučio da radim sa glumcima, pa kada se pojavio žanr TV drame primenio sam iskustvo koje sam stekao na sceni

203