RTV Teorija i praksa

Nije lako zadovoljiti sve ove zahteve i zato i nemamo mnogo dobrih kritičara. Jedan deo naše štampe zadovoljava se davanjem zvezdica, brojčanih ocena, lovorovih venaca i kaktusa, pa još kad se to obavlja anonimno, bez punog potpisa autora, koji možda kao jedinka i ne postoji, to deluje neobavezno i proizvoljno. Ako bi nešto valjalo zameriti postojećoj TV kritici, osim nedovoljne upućenosti u medijsku prirodu i kritički aparat kojim se njoj pristupa u delu stalnih potpisnika, onda je to najpre sklonost olakom suđenju na razini slobodnih, zdravorazumskih impresija. Nije reč o neophodnim i shvatljivim razlikama u sudovima. Ali pravi kritičar je onaj koga sa zanimanjem čitate i kada se sa njegovom procenom ne siažete. Na drugoj, pak, strani, ima dosta prikazivača koji vas potpuno ostave ravnodušnim i kada iznose sud koji se u osnovi poklapa sa vašim. Vratimo se pojmu dobrog kritičara. On ne mora da deluje nabijen nekakvom konzistentnom teorijom. Kao što na jednom mestu kaže poznati američki kritičar Džon Sajmon: „Pogledajte najpoznatije američke filmske kritičare prošlosti: Džejmsa Ejdžija, Otisa Fergusona, Roberta Voršoua. Oni nisu imali teorije, nisu se igrali akademskih igara ali su imali inteligenciju i dobar ukus“. To namerno deluje pomalo uprošćeno, da bi se jasnije videlo šta je presudno. Za televizijskog kritičara i njegov intelektualni integritet važno je da povremeno u obilju osrednjosti i sivila pronađe nešto što će sa mnogo razloga moći da pohvali, a da to ne potiče iz Holivuda ili Kinoteke, jer će inače čitaoci ruući da pomisle kako takvog kritičara najlakše obraduje odraz sopstvenog lika na ugašenom televizoru. Svi vladajući popularni mitovi, stereotipi javnog ponašanja, konvencije političkog mišljenja i nedoslednosti javne politike odslikavaju se posredstvom katodne cevi nepogrešivo. Nije stoga slučajno poznati engleski TV kritičar Klajv Džejms naslovio svoju knjigu Kristalni

13