RTV Teorija i praksa

umetničkog stvaralaštva, kao što je to slučaj sa fotografijom ili sa graditeljima gudačkih instrumenata. Korisno međusobno p r ožimanje umetničkih i zanatskih elemenata posebno dolazi do izražaja u oblasti primenjenih umetnosti kojoj, čini nam se, pripada i filmska muzika. Ako filmsku muziku posmatrao šire od njenog zvučnog aspekta, u okviru njene namenske uloge, kao deo složenog izražajnog mehanizma, vidimo da se ona produžava slikom da bi odmah i sama predstavljala produženje nekog vizuelnog pokreta i značenja. Tako celina njene sintakse obuhvata i nešto što je van njene čujne prirode. Ona se odnosi na nešto što joj zaokružuje smisao, i to mnogo drastičnije no što je to slučaj u programskoj muzici. U filmu se najčešće koriste fragmenti „čiste muzike” koja, po Hartmanu (Hartmann), nije prkazivačka umetnost. U njemu skoro danema mesta programskoj muzici kojaje u samoj sebi našla svoje vanmuzičko produženje. I upravo zbog toga što je muzika „čista produkcija, bez mimetičkog ili reproduktivnog momenta”, čisto „stvaranje iz nićega” (Hartman), onaje sposobnaza asimilaciju i sprezanjesa slikom i dramomsa kojom treba da se sabira u definitivno zaokruženje. To produženje van zvuka određuje i smisao, jer golo „muzičko izfažavanje može pružiti samo obrazac dinamike neodređenih osećanja” (Hanslik - Hanslick), a po Stravinskom, „muzika je po svojoj suštini nemoćnada izfazi bilo šta”, jer „izražavanje nikada nije bilo imanentno svojstvo muzike”. S druge štrane, govoreći protiv animalne topline muzike i njene bolešljivosti, Arnold Šenberg (Amold Schonberg) je čistu miziku shvatao, pre svega, kao saznanje čija „poslednja faza - kadase subjekt, odsečen, i preko ponora zanemelosti, iskazuje kroz potpuno otuđivanje jezika opravdava hladnoću” izraza i njegovo distandranje od svake intimnosti sa stvaralačkim materijalom. Ova stvaralačka objektivizacija, kojoj se toliko divio Adorno (Adomo), izgleda kao krajnja konsekvenca takozvane čiste muzike. I dok, istini za volju, moramo priznati da Šenbergova muzika, sa svojom nepomirljivom objektivnošću, teško podnosi sprezanje sa slikom (sem ako nije u pitanju poseban efekat), dotle muzika Stravinskog predstavlja pravo demantovanje principa neizražajnosti muzike koji on toliko ističe, jer se lako transformiše u vizuelne egzotične slike i mimske scene. Uostalom, njegova muzikaje dobrim delom i namenjena sceni, ona predviđa vizuelnu transformaciju.

187