RTV Teorija i praksa

Ако pozorište počinje od garderobe, onda televizija od portirnice (čekanje na propusnicu po ceo sat - a i to se događa! - iskreno govoreći ne doprinosi poverljivim intonacijama pred kamerom). Ukratko, da bi se učesnici emisije prikazali u slaboj svetlosti uopšte ne treba ništa da se radi. Dovoljno je da se ništa ne uradi - a sami uslovi studija mogu da vas pretvore u pogodnu metu za podsmeh. Potrebno je da se učini nešto da sabesednik pred kamerom ne bude sputan, da zaboravi na tehniku oko sebe i da oseti da su oko njega pažljivi i osećajni Ijudi. Zašto, recimo, ne bismo gostima predložili da se smeste onako kako misle da će im biti najzgodnije? Takav dobrovoljni mizanscen, kako smo već videli, može unapred da se odredi. Dovoljno je da se prethodno razmisli o „tačkama oslonca” - i oni koji su pozvani mogu po svojoj želji da izaberu mesta koja su im već određena. Emisija iz studija nije ništa drukčija od emitovanja sa mesta događaja. Ona od reditelja i snimatelja ne zahteva rediteljska rešenja, već pre svega reportersko iskustvo (koje je, uostalom, neophodno i pri snimanju dokumentarnih filmova). Razgovor sa junakom, svejedno da li se on odvija pred filmskom ili televizijskom kamerom, ne treba ponovo reprodukovati - to će već biti drukčiji razgovor. Živi dijalog nema zamene. - „Čini mi se da je lakše snimati demonstracije” - primećuje poznati televizijski dokumetarist iz Saratova D. Lunjkov. - „Tamo je sve određeno: kakve kolone će kada proći. Ostaje da se unapred odabere mesto. A ovde... Razgovori su po mnogo čemu nepredvidljivi. Kuda će skrenuti? Kuda će skretati? U izvesnoj meri ti sam stvaraš ovu situaciju i sam je uklanjaš. To je dupli teret..." (Iz knjige: Sergej Muratov, Tehvizijski konrakl u kudru i izu kudra. Moskva, Iskusstvo, 1983, str. 16-25) Prevela s ruskog

Milica Glumac-Radnović

118