RTV Teorija i praksa

rnoći da se ukloni. Ali novinar je svesno išao na to žrtve ne zahteva samo veština. Međutim, nekada ne pomaže ni najbesprekorniji program pitanja, ni najsrećniji „potez” ako sabesednik nema želje da nčestvuje u razgovoru ili ako učestvuje u njemu, kako se to kaže, iz nužde. A dobiti njegov pristanak i, još više od toga, izazvati pravo interesovanje često je veoma komplikovano. Vrlo često intervjueri nailaze na odbijanje - kategorično ili u blagoj formi. Zašto? Kakvi su uzroci takve reakcije? U profesionalnoj novinarskoj sredini često se o tome razgovara. Evo najtipičnijih objašnjenja. Zatvorenost pretpostavljenog sabesednika. Strah. Strah pred javnim istupanjima ili bojazan da se prikaže televizijskim gledaocima u lošem svetlu (to su osobine koje su, uglavnom, karakteristične za introvertovane). Opreznost, želja da se izbegnu za sebe neželjene posledice („Šta će drugi reči? Kako če na to gledati pretpostavljeni?”). Strah od prekora zbog samoreklamiranja („Nije zgodno, zašto ja? Drugi ne rade lošije”). Suprotna bojazan: da se ne izgubi dostojanstvo („А ko je još pozvan? A koja je to rubrika?”). Često je to snobizam mladog rukovodioca. Neshvatanje cilja razgovora („Zašto je to potrebno?”). Negativni utisci iz učestvovanja u prethodnoj emisiji i sećanja na reagovanja poznanika („Bolje je da odradim još dve smene...”). Nepoverenje u novinara ili u organ koji on predstavlja. Poslednja dva motiva su uzajamno uslovljena. Nepoverenje u novinara nije obavezno povezano sa njegovim ličnim osobinama. Sabesednik prvi put vidi intervjuera, ali nehotice projicira na njega žalosno iskustvo svojih ranijih susreta (efekat posledice). I mada novinaru takav odnos izgleda nezaslužen, on za to može da okrivi samo svoje kolege i metode njihovog rada.

35