RTV Teorija i praksa

do pogibije - da bi u finalu, kada rnajka heroja kaže „а ovo su, danas, moji unuci i unuka”, njeno lice povukao pred slikom mladića i devojke koji plešu i sviraju električne gitare. Njeno suzno, izborano lice, ostaje u drugom planu, pred mladošču koja dolazi i s kojom ona uspostavlja intimnu i toplu vezu. 0 ovom ranom Đorđevićevom dokumentarcu govorilo se kao o majstoriji i on to, naravno i jeste - uz napomenu da iako građen u potpunosti na dokumentu, prerasta okvire samo iskaza o autentičnoj stvarnosti i postaje umetnički film. U poređenju sa takvim postupkom, pa i u poređenju sa sasvim svežim primerom te vrste kao što je Slučaj Žanko Stjepana Zaninovića sa nedavno završenog Festivala dokumentarnog filma u Beogradu, gde je građa na momente bila složena na način veoma sličan onom u televizijskom Dnevniku ili nekoj feljtonskoj emisiji, ipak se mnoštvom vizuelnih asocijacija, autorovih komentara i kamere koja se slobodno kretala u vremenu - televizijski novinarski dokument ponaša daleko čistije, verniji je prostoru i vremena i zbivanja, moglo bi se reći „пе trpi literaturu”. Tu je negde i odgovora na pitanje šta je umjetnost, takvom dokumentu izborimo prostor u celovitoj emisiji na malom ekranu. To bi značilo - da stvorimo mesto za autentične snimke sa ratišta prošlih i sadašnjih, za nepatvorene razgovore sa Ijudima, gde pred kamerama ostaje samo lice čoveka koji govori 1 manje ili više spretno novinarsko pitanje koje ga „otvara” i tako približava nama. Mesto za teme koje po svojoj „bizarnosti” neče postati deo dnevnih informativnih emisija (između ostalog to su i teme koje ne ispisuju dnevne političke događaje) ali mogu biti zanimljive i značajne za stvaranje ukupne slike o nekoj situaciji, pojavi ili vremenu uopšte. Konačno, da zađemo u fioke neobjavljenih materijala, onih koje smo svojevremeno potisnuli jer su svojom istinitošču „vređali trenutak” ili, možda, neku pojedinačnu sudbinu, ili im jednostavno još nije bilo vreme.

47